Са аеродрома Никола Тесла у друштву Миличиног супруга право је отишао у Краљево. Тамо су га на домаћој трпези сачекала јела која је обожавао док је живео на Косову и Метохији: сарма, бурек, пита са сиром, печење, домаћа погача и домаћа кафа, пише портал Приче са душом.
Марта 2020. у Србију је из Француске дошао да би се после 20 година поново видео са Милицом Ђорђевић Бојковић, некада девојчицом коју је 2000. године скоро свакодневно сретао на Косову и Метохији, а данас дипломираном економисткињом, удатом женом, мајком две ћерке.
Жан-Стефан Декудије (Jean-Stéphane Decoudier) током 2000. и 2001. године био је војник у међународним трупама на Косову и Метохији. Француска база налазила се прво у Бањској, а затим у Новом Селу, а разлог боравка војника биле су интервенције у Косовској Митровици, укључујући заштиту такозваног моста Аустерлиц, који је био уништен у то време.
Жан-Стефан је штитио и конвоје у којима су превожени Срби из села Гојбуља код Вучитрна до Косовске Митровице током дана како би се снабдели залихама.
Док је обезбеђивао конвој, приметио је једну девојчицу која је забринутим погледом пратила мајку до камиона. Погледао је и осмехнуо се, како би је ослободио брига и дао знак да је у сигурним рукама.
„Након тога, када је чула војна возила како патролирају селом дошла је да види да ли сам ту. Добио сам један стидљив осмех све до дана када сам је током службеног обиласка села видео како бере јагоде, које је обожавала. Пришла ми је и понудила једну, а након тога ми је сваки пут махнула“, сећа се Жан-Стефан за Приче са душом.
Милица додаје да је тада имала осам година и да се сећа једног француског војника који ју је волео као ћерку. Жан-Стефан јој је једном рекао да би волео да има ћерку и да ће се звати као она – Милица.
„Французи су дошли да би нас и наше село чували од напада Албанаца који су били чести. Једном је школски аутобус каменован, а они су нас спасили. Жан и ја смо се сретали често, некада на улици, некада у школи. Долазио је и код нас кући на ручак, обожавао је домаћи хлеб који је месила моја мама. Једна жена из села је говорила енглески, као и његов друг, па смо понекад и дуже разговарали. Не сећам се свега, била сам мала“, рекла је Милица за Приче са душом.
За крај мисије на Косову и Метохији, пре повратка кући, француски војници су направили војну свечаност испред сеоске школе. Том приликом Жан је поклонио Милици лутку барбику коју је купио у Приштини.
„Барбику сам чувала до пре шест година и она се налази на једној нашој заједничкој слици. Жан је увек био добар према мени, пружао ми пажњу и стварно се ничег нисам плашила кад су нас Французи чували. Свако вече би они који су дежурни патролирали кроз село да виде да ли је све у реду. Прошле године моја деца су од Жана добила поклоне које је послао поштом: барбику и школски прибор за старију ћерку, а медведића за млађу“, каже Милица.
По завршетку мисије, Французи су напустили базу, а времена за поздрављање није било.
Милица се сећа да је у току Мартовског погрома српског становништа 2004. године, када је Гојбуља нападнута, једно време провела у згради у којој је била Жан-Стефанова база. Често је мислила на француског војника који је чувао њено село и породицу, али није знала како да дође до њега.
Међутим, 2017. године Жан-Стефан креће у потрагу преко фејсбука. Милица је већ удата и има ново презиме, али је он на профилу једне девојчице из Гојбуље препознао локалну цркву Свете Петке.
Питао је девојчицу да ли можда познаје Милицу која је 2000. године имала осам година, рекао да ништа о њој није чуо годинама и да чак мисли да је нестала у погрому 2004. године.
„Увек сам мислио на њу питајући се шта се десило са њом и са њеном породицом. Поготово када сам у вестима видео шта се дешава на Косову. Али једног дана, укуцао сам име села на фејсбуку и успоставио контакт са једном особом из цркве. Питао сам да ли познаје једну девојчицу која је 2000. године имала осам година и онда смо Милица и ја поново ступили у контакт“, рекао је Жан-Стефан Декудије.
Приче су почеле да се причају, емоције да се враћају. Милица је уз помоћ Гугла писала на српском шта се све издешавало у њеном животу, Жан је преводио и одговарао помоћу исте апликације на француском језику. Захваљујући једној Сањи која ради у једној невладиној организацији у Француској, чешће су комуницирали, а после се договорили да се након 20 година сретну у Србији.
Жан-Стефан је дошао у Србију са својим тринаестогодишњим сином Теом, како би му, како нам је рекао, показао другачији живот у односу на онај у Француској.
Миличина породица је припремила домаћински дочек у Краљеву, где данас живе, а током недељу дана заједно су обишли Косово и Метохију и вратили се на место на којем су се упознали.
„Два дана смо били доле, водила сам га у Гојбољу, у Косовску Митровицу, на Газиместан, у Приштину, у Грачаницу. Воли све да види. Био је и у некадашњој бази у Новом селу, фотографисао је доста, показала сам му и школу. Данас у Гојбољи има свега двадесетак српских кућа, моја мама живи доле, остало су Албанци“, додала је Милица.
„Одмах сам га препознала, није се уопште променио, иако има 50 година. Осмех му је остао заштитни знак. Увек се смејао и ширио позитивну енергију. Од свих другарица у школи једино сам ја имала „свог војника“. Уливали су нам сигурност и помагали нам. Кад су они били у селу, ничег се нисам плашила“ – рекла је Милица.
Жан-Стефан данас живи у градићу Арсаку, недалеко од Бордоа и бави се производњом вина. У Француску се из Србије вратио пун утисака, срећан што су сусрети једног војника са девојчицом са Косова и Метохије данас постали део новог, а дугог француско-српског пријатељства.
