Ако је, као што је твитовала велика нада светске демократије, комесар ЕУ за европско суседство и преговоре о проширењу Јоханес Хан, уцењивање, завртање руку и куповина опозиционих посланика у македонском Собрању, којом је намакнута двотрећинска већина за прихватање имена „Северна Македонија” и трасирање пута у НАТО-чланство – „Велики дан за демократију у Скопљу”, и да „очекује да ће слободни избор (!) народних посланика у потпуности бити поштован” – онда можемо бити сигурни да ће у западној игри утеривања екс-Ју овчица у евроатлантски тор апсолутно сва средства бити дозвољена и коришћена.
(Да не будемо неправедни – далеко од тога да је Хан био једини: придружили су му се, порукама сличне „демократичности”, и председник Европског савета Доналд Туск, и грчки премијер Алексис Ципрас, и НАТО генсек Јенс Столтенберг, и амерички Стејт департмент.)
Уосталом, то показује и паралелни процес који се дешава у Србији, где изасланик вашингтонске „мочваре” Метју Палмер (формално заменик помоћника државног секретара САД) са сладуњавим осмехом хладнокрвно обавештава председника Србије да његова земља чврсто подржава (још једно) кршење међународног права (тј. Резолуције СБ УН 1244) и формирање војске тзв. Косова.
Стога треба сасвим озбиљно схватити најаве да америчка амбасада у Сарајеву врши притисак на (иначе недејтонско) Тужилаштво БиХ да дигне оптужницу против новоизабраног српског члана Председништва БиХ, Милорада Додика. Баш као што не треба игнорисати ни упорност председника СДС, Вукоте Говедарице, да не призна пораз на председничким изборима, и да наставља да власт у Српској назива „режимом”, што фактички доводи до делегитимизације саме Републике Српске – јер „режим” је већ нешто што је само по себи нелегитимно и може се рушити, ако треба, и на улици, па и уз помоћ спољних и унутрашњих (не)пријатеља. Као, наравно, ни нове варијације у тактици покрета „Правда за Давида” и нове ултимативне рокове које постављају властима Републике Српске.
Све је то део исте политике, под истом капом. Евро-атлантски фактор отвара жаришта где год му се укаже прилика, да би ослабио или елиминисао снаге на овом простору које му још увек пружају отпор. Жури им се. Неизвестан је исход америчких избора 6. новембра: хоће ли Трампова већина у Конгресу нестати, или ће опстати, и како ће то утицати на Трампову политику према даљем ширењу НАТО и према ЕУ уопште?
Неизвесни су избори за Европски парламент у мају 2019, и велики је страх од победе тзв. популиста, односно национално-опредељених, традиционалистичких, анти-имигрантских, анти-исламистичких странака и покрета које се залажу за побољшање односа са Русијом. Неизвесна је и економска ситуација у свету и све су већи изгледи за избијање нове кризе, још горе од оне из 2008. године. Русија најављује размештање свог најновијег хиперсоничног оружја, за које Запад апсолутно нема одговор, а камоли пандан. Кина неумољиво развија и шири свој глобални утицај и Нови пут свиле, упркос све озбиљнијим контра-мерама Вашингтона.
Услед те своје нервозе и журбе, евроатлантисти/глобалисти/униполаристи праве потезе који их (додатно) дискредитују, и отворено газе чак и спољне атрибуте „демократије” за коју се наводно залажу и чији су они наводни (до)носиоци. И тиме још јаче дрмају тло под сопственим ногама. Јер, привид „демократичности” је важан део „меке моћи” коју бирократија и званичници ЕУ и НАТО (као и других међународних организација којима доминира западни фактор) пројектују преко својих медија – и зависних НВО и интелектуалаца – и на тај начин, ако не придобијају, а оно бар пацификују ширу јавност.
Без меке моћи, која у њиховом случају представља само јагњеће рухо за вукове жељне глобалне доминације, остаје само огољена сила. А управо смо били сведоци битне фазе њеног огољавања у отвореном силовању парламентаризма које се 19. октобра догодило у Собрању у Скопљу. Односно, како то описује сада већ легендарни твит грчког министра одбране Паноса Каменоса: „Ко би могао да помисли да у европском систему вредности и демократији они који не гласају по наређењима бивају хапшени, а послушни за гласање добијају бонус у износу од два милиона евра ’прљавог новца‘. Стидим се“.
Ипак, са Македонијом ствар још није готова. Процес усвајања предлога уставних амандмана – што захтева само просту већину, па онда и њихово усвајање, што ће опет захтевати двотрећинску већину, треба да се заврши, по тзв. Преспанском споразуму, до краја 2018. Није, међутим, искључено да у међувремену дође и до расписивања превремених избора у Македонији, ако ВМРО-ДПМНЕ – или неко други – смогне храброст да организује народни отпор насилно наметнутој „северномакедонизацији” и одбаци Заевљево Потемкиново село.
Ако до тога дође, то може да произведе не само промену односа снага у Собрању већ и да покрене шире македонско друштво на одбрану последњих мрвица достојанства и самопоштовања. Такође, врло је могуће да македонски председник Ђорђе Иванов одбије да потврди евентуално усвојене уставне амандмане, што би само по себи произвело нову кризу. Коначно, и грчки парламент мора да усвоји Преспански споразум, а у Грчкој такође постоји озбиљно противљење.
Циљ евро-атлантиста је да (Северна) Македонија потпише Протокол за НАТО чланство у јануару 2019, после чега би могли да крену и формални преговори о приступању НАТО, као и процес ратификације у парламентима свих 29 земаља-чланица, што би могло да значи да би (Северна) Македонија могла да постане пуноправна чланица већ 2020. године. Но, ако Собрање и грчки парламент ураде свој део посла у првом делу 2019. године, алијанса ће (Северну) Македонију већ тада почети да третира као пуноправну чланицу.
А то ће онда значити да ће се НАТО прстен око Србије (и БиХ) у потпуности затворити. НАТО (тј. англо-америчка дубока држава) рачуна да ће, заједно са својим ЕУ (млађим) партнерима, тада моћи да своју пажњу у потпуности усмери на Србију и Републику Српску (пошто друга два конститутивна народа у БиХ већински желе НАТО чланство).
Српској јавности ће лакше моћи, на више или мање суптилне начине, да се предочава „безизлазни” положај у тоталном НАТО окружењу и прво пожељност, а затим, постепено, и неминовност „прихватања реалности” и гесла „куд сви Турци, ту и мали Мујо”, што ће свакако имати кумулативан утицај на нешто слабије, па чак и просечне психе, опхрване егзистенцијалним проблемима.
У исто време, поучени македонским искуством и успехом, евро-атлантисти би, кад процене да треба, примењивали управо виђене, па и горе методе, уз паралелну криминализацију, демонизацију, па и елиминацију свих „партибрејкера” који би да кваре долазећи pax NATO, као и обесмишљавање оног што буде преостало од државних институција. И, да не заборавимо, биће угрожен и крак Новог пута свиле који би брзом пругом спајао луку Пиреј преко Македоније са Београдом и Будимпештом, као и могућност да гасовод Турски ток преко Македоније прође кроз Србију ка Мађарској.
Две су ствари сигурне: ако се овај сценарио оствари, а) „македонски” идентитет ће доживети тежак, можда и фаталан ударац и б) Срби са обе стране Дрине ће, као и уочи Другог светског рата, остати практично сами у, у најмању руку, не баш пријатељском окружењу.
Шта може још да се уради да до тог сценарија ипак не дође, како на целу ствар гледају Руси и Кинези и шта намеравају да предузму, или, пак, шта се може урадити а у исто време сачувати сопствени интегритет, част и самопоштовање ако до зацртаног сценарија ипак дође, биће изузетно важна тема којом ћемо се, хтели-не-хтели, бавити у наредним седмицама и месецима.
