ПРОФЕСОР др Миломир Степић, наш водећи стручњак за геополитику, у интервјуу за портал Српско-руског братства, указао је на очекиване и логичне последице текућих геополитичких промена у свету по положај Евроазије, Балкана и Србије.
Између осталог, он тврди:
Косово и Метохија су лакмус за промене светске моћи;
НАТО и ЕУ су геополитички анахронизам;
Променом граница Украјине и насилно наметнуте границе на Балкану долазе у питање;
Са Русијом на Балкану, отпадају приче да нам је Брисел ближи од Москве;
Нема еманципације Европе без ослобођења од америчке окупације;
Будућа осовина Москва-Берлин биће добра за Србију.
* Шта за Србију значи излазак Русије на Одесу, што ће се неминовно догодити?
– Нисам човек који ће баш тако лако да тврди да хоће. Ако се гледа дугорочно, то би морало да се догоди, јер је све без Одесе незавршен посао. Кључно је да узму Одесу, јер је то излаз на Црно море. Ако се то не деси, Украјинци ће се опет оријентисати ка Западу.
Ако узме Одесу, то је излаз на Дунав! Отпада аргумент разних људи да је Русија далеко, а ми у окружењу НАТО, и да су нам ближи и Брисел и Вашингтон од Москве! То све отпада.
Русија онда постаје непосредно балкански чинилац. Излази на границу Балкана, и цео Балкан онда мора да добије другу геостратешку оријентацију. Онда цивилизацијска веза православног света постаје и физичка. Русија сада није непосредно подунавска, а онда би постала и Дунавом би, као преко пупчане врпце, имала утицаја на Балкану, у Панонској низији итд. То је од немерљивог значаја за Русију, али и за Србију која би добијала руску помоћ не само у УН него и преко друге врсте утицаја, везе и осовине са Русијом.
То захтева промену приступа Балкану јер променом граница Украјине, све границе долазе у питање – па и ове балканске, које су нам наметнуте силом насилне дезинтеграције Југославије.
* Колико је Косово и Метохија геостратешки важно Русији, а не само Србији?
– Чиниоци са Запада и домаћи прозападни чиниоци покушавају да Косово и Метохију наметну као изоловано питање. Запад је показао да је за то парче земље спреман да се војно ангажује, мимо мандата УН, мимо одреднице да НАТО не може интервенисати ван НАТО земаља. Показали су експлицитно да им је то важно.
Сада је КиМ лакмус како се мења светска моћ. Ако Русија успе да покаже да је КиМ и за њу важан – то резултира познатом пропорцијом: што мање НАТО на Балкану, то више Русије и обратно, што више Русије – то мање Америке.
Ово је глобална утакмица, у којој су КиМ и Украјина арене за доказивањем моћи.
У вези са претходним питањем, ако Русија буде непосреднији актер на Балкану, она то може да докаже на КиМ и да покаже да се резолуције УН не могу кршити тек тако.
Да не говоримо о томе да је КиМ језгро Балкана, а ко држи срце, односно језгро Балкана он контролише све геостратешке правце, све коридоре који иду са истока на запад и са севера на југ!
Америка и Немачка су већ показале колико им је то битно. На сваки начин на који им Русија то оспори, она оспорава глобалну европску моћ западних сила.
* Да ли вас изненађује ревитализација идеје о европској безбедности, са епицентром у Паризу и Берлину. Макрон је ту идеју лансирао током Трамповог мандата, оцењујући да је НАТО у клиничкој смрти. Пре неколико дана је обновио иницијативу. Између ова два покушаја се десила руска специјална операција, а Путин је као један од циљева навео одлазак америчких снага из Европе…
– Француска упорно покушава да се наметне као прва или друга земља ЕУ после изласка Британије и Макрон покушава да се наметне као један од главних вођа у ЕУ усред актуелне констелације слабих немачких вођа.
Ако то оставимо по страни, ЕУ је чедо НАТО пакта и Хладног рата, па је окончањем Хладног рата и она, као и НАТО геополитички анахронизам. С друге стране, у руској геополитичкој литератури је одавно речено да они сматрају Америку и НАТО у Европи неприродним, једном врстом окупацијом Европе. Погледајте то са стране логике, не само геополитичке него географске: једна неевроазијска сила влада западом Евроазије и покушава да то уради и са источним делом Евроазије.
Зашто Евроазија не би припадала Евроазији? А шта је Евроазија? Па то су и Немачка и Француска! Све је то мегакопно Евроазије. Нема еманципације Европе – мислим на ЕУ – без ослобађања од америчке окупације.
Америка је тријумф у Другом светском рату материјализовала присуством на западу евроазијског континента. ЕУ и НАТО у Европи су једна врста огромног америчког мостобрана у Евроазији.
Русија, сасвим логично, пита такмаце на западу Еверопе – ако хоћете ЕУ као аутономан и аутентичан пол моћи, морате да се ослободите Америке.
У руској неоазијској концепцији постоји предлог да ЕУ буде један од четири пола моћи мултиполарног света. То је врло лепа понуда која прија уху Немаца и Француза, али је неизводљива све док Америка контролише запад Евроазије.
Европљани у ЕУ знају о чему се ради. Али, не могу да се ослободе америчке хегемоније. Сваки покушај да ЕУ функционише са Русијом – што је економски и геополитички логично – бива миниран. Погледајте саботаже Северног тока.!
Међутим, ово стање је нелогично и неприродно. Мислим на то што имамо трансатлантизам на нашем евраозијском копну. Зато Руси сада покушавају да то поставе на логичне темеље.
И ово што се дешава са куповином енергената је показатељ окупације. Народи у ЕУ демонстрирају против одлука својих политичких лидера који купују прескупи гас, онако како им је Америка наредила уместо да се енергетски и безбедносно понашају логично и исплативо.
* И Србија је недавно усвојила западне савете о реформи енергетског сектора, а Америка је најавила инвестиције у диверзификовање енергетског система Србије са циљем да се ослободи руског утицаја?
То су те нити, то је везивање за трансатлантски свет, а не за руски свет. То иде на различите начине. Културно, спортски, али и – енергетски! Енергенти, пре свега гасоводи, веома су опипљиве нити везе. Око тога се сада води глобална битка.
Питање је ово: ако постоји нешто што вам је близу, имате гасоводе и гас је јефтин, зар ћете се лишити тога јер имате геополитички притисак да се вежете на другу страну која вам је економски неповољнија. Што то радите? Зато што вас неко контролише, зато што вас вуче у евроатлантски свет , у евроатлантске интеграције.
Кад то питање поставите са културолошког, цивилизацијског, геополитичког и геоекономског становишта, не можете то да оправдате. Али, неко има полуге да вас натера.
Присуствујемо експерименту in vivo, када се ломе ствари и одлучује се да ли ће опстати хегемонија таласократског атлантског света која траје од Колумба. Или ће се то променити, па ће се интеграција вршити на евроазијском копну, на континенталистичкој основи.
* Шта би Немачка добила ако би Путин успео у својим већ прокламованим циљевима, и, шта би добила Србија?
Немачка би добила јако много. Оно чега се атлантистички запад јако боји, пре свега Велика Британија, то је осовина Берлин- Москва. Е, а сада већ можемо говорити о осовини Москва-Берлин! Немачка је неспорно економска сила, али је енергетски зависна – што значи да је на стакленим ногама. Док се технолошки нешто не смисли, што би заменило нафту и гас, остаће тако.
Ако Русија тријумфује, Немачка добија стабилног снабдевача енергентима, континенталистичку осовину. Са својом економском моћи, дисциплином и технологијама, уз руске ресурсе, она може да у правом смислу развије своју – моћ! Онда ће до изражаја доћи њена доминација.
Ако се стабилно веже на руске ресурсе, она ће доминирати не само централном Европом, него и западном. Француска неће моћи да јој парира јер више нема афричке колонијалне ресурсе. То сад преузимају Кина и Русија.
Где је ту Србија, између моћне Немачке и њеног колонијалног утицаја и моћи Русије и њеног подунавског утицаја?
Србија мора одиграти паметно и на историјском компромису Руса и Немаца, на телулократској основи наћи своје место. Посредством Руса, као нека врста симбиозе интереса, Србија може наћи своје – стабилно место. И то тако да не буде угрожена од Немачке, ни овако ни оволико као сад. Сад смо угрожени јер Немачка припада атлантистичком свету. А да је Немачка аутентична континенталистичка евроазијска сила, то не би било тако, јер би она видела да је овде ипак Русија и да не може да ради шта хоће.
Разговарала: Диана Милошевић