Постоје погрешне политичке одлуке, направљене у име државе, које тек након протока одређеног времена показују сву тежину и размере последица које су произвеле. Једна од таквих је предлог Србије Генералној скупштини УН из 8. октобра 2008. године да се од Међународног суда правде тражи саветодавно мишљење о једнострано проглашеној независности Kосова.
Име Вука Јеремића, тадашњег српског министра спољних послова, који је био идејни иницијатор ове, испоставиће се убрзо, самоубилачке дипломатске и правне акције, косовски Албанци данас изговарају са посебним задовољством. Јер, две године после испорученог захтева Србије, 22. јула 2010, Међународни суд правде донео је саветодавно мишљење да косовска Декларација о независности није у супротности са међународним правом.
Поглед којим на оној чувеној фотографији из дворане суда у Хагу Вјоса Османи испраћа пораженог Јеремића, остао је као најбољи подсетник на један непромишљен, неук и далекосежно опасан потез српске државе. У вези са Kосовом Србија је, руку на срце, грешила и деценијама раније трагично много и сувише често, али од шамара који се у Хагу тог јула догодио, српској политици у вези са Kосовом тек сада жестоко зуји у ушима.
За тадашњу власт у Београду одлука МСП била је изненађујућа, на само дан пре саопштавања судског мишљења и тадашњи председник Борис Тадић, и премијер Мирко Цветковић и шеф дипломатије Јеремић јавно су говорили да очекују да ће одлука бити позитивна по Србију, али упркос њиховом накнадном кукању, српска јавност у том моменту није ни близу схватала какав су језив аутогол они забили сопственој држави. То сазнање је дошло у годинама које су уследиле, а нарочито је видљиво последњих месеци када се Јеремићева фотографија редовно налази на насловним странама приштинских новина и портала уз топле изразе захвалности Албанаца због онога што им је сервирао на тацни.
И док су Срби масовно још пливали у својим сопственим косовским заблудама, Јеремић је, ипак, сасвим сигурно још тада знао шта је направио и какве ће то консеквенце имати у даљој борби Србије за њена права на Kосову. А ако није, Харвард би дебело требало да преиспита своје критеријуме уписа.
Играо се Јеремић ватром, како то само деца знају неспретно, и запалио сопствену кућу. Оно што је касније сазнао била је политичка цена коју ће и лично морати да плати због погрешних потеза. Претерано амбициозно гледао је у блиставу каријеру пред собом, и заслепљен тим рефлекторима није видео провалију која га чека иза ћошка. Ено га и данас у том сопственом политичком амбису, одакле покушава да објасни Србима да је неко други крив за оно што је његова директна одговорност.
Симболично, а о Јеремићевом потонућу још сликовитије говори то где је данас Вјоса Османи, такође америчка ученица, која је као правник на почетку каријере и члан приштинског тима била у Хагу приликом изрицања судског мишљења о косовској независности.
Ево је у кабинету председника косовског парламента и уједно је овлашћена за послове председника Kосова, са огромним шансама да на неким следећим изборима додатно учврсти своју политичку позицију и утицај. Ону фотографију с пониженим Јеремићем у судници држи у фиоци радног стола и с времена на време радо је извади да обрише прашину с ње.
За то време, данашња Србија покушава да некако изађе из косовског ћорсокака. Да учини чудо и да се после свих погрешних историјских потеза, и после потпуно непотребног аутогола у Међународном суду правде, некако врати у ту утакмицу. А они што су навикли да дају аутоголове и скрушени напуштају терен… Било би добро да буду бар мало фер, да сада не вичу са трибина, него нека купе себи лопту и изађу у неко школско двориште па нек шутирају колико им је воља.