Тог 2. септембра 1975. године, Бранка је пошла да се упише у четврти разред гимназије у Пећи.
Бранка Ðукић (18) из села Метеха код Плава настрадала је на стравичан начин када су двојица Албанаца покушала да је силују, а када им то није пошло за руком, кукавички су пуцали несрећној девојци у главу! Прича о њој већ годинама се преноси и леди крв у жилама свакоме ко је чује.
Тог 2. септембра 1975. године, Бранка је пошла да се упише у четврти разред гимназије у Пећи. Истог дана по подне вратила се аутобусом на Чакор и, пошто је аутобус саобраћао само до врха планине, један део пута морала је да пређе пешице.
Ту су је пресрели Рустем Х. и Гани K. из околине Пећи и покушали да је силују. Успела је да им се отргне, пљуне једног од њих и лупи му шамар, али су јој они, док је бежала, пуцали и погодили је у главу.
Kада су видели шта су учинили, двојица Албанаца је у паници побегла и оставила несрећну девојку. Игра судбине је хтела да сутрадан том стазом прође управо Бранкин отац, Раде, који је пошао ка Пећи да тражи своју мезимицу. Подигао ју је и на рукама однео кући.
Рустем Х. и Гани K. нису порицали кривицу, признајући да су хтели да је силују јер је Српкиња, а од њиховог признања и језиве смирености на суђењу, сви су се следили.
Последњи дан суђења био је 4. децембра 1975. године. У тренутку кад је адвокат једног од оптужених у завршној речи затражио ослобађајућу пресуду, Раде Ðукић, који је до тада ћутке пратио процес, извукао је пиштољ који је у судницу унео сакривен испод појаса и са два метка убио Рустема Хасанметаја, који је пуцао у његову Бранку. У том тренутку се његов саучесник бацио на колена и само брзом реакцијом полиције, он је преживео.
Kада су га ухапсили, Раде је полицајцима рекао:“ Пазите да не убијете некога, метак је још у цеви“, мислећи на свој пиштољ, јер, према речима оних који су га познавали, засигурно му је намера била само да освети смрт своје ћерке, а не да повреди неког недужног.
Прича каже д аје приликом хапшења мирно рекао: „Другачије нијесам могао“, а касније се испоставило да се за ову освету дуго спремао, па је чак и смршао да би пиштољ могао да сакрије испод ребара.
Иако је пресуда за свиреп злочин над Бранком већ била донета, 15 година строгог затвора за убицу, а 13,5 година за саучесника, судија је због новонастале ситуације обуставио процес против Рустема.
Првостепени суд квалификовао је ово дело као „убиство из безобзирне освете“ и одредио му казну од осам година затвора, али је Врховни суд Црне Горе прихватио захтев одбране да се Ðукићу суди за „обично убиство“, па је осуђен на пет година.
Уследила је петиција са потписом 75.000 грађана, тражећи његово ослобађање, а адвокати из Београда, Вељко Губерина и његов сарадник Милан Вујин прихватили су се одбране и то бесплатно.
Бранкини посмртни остаци пренети су 25. августа 1991. године у Спуж, где и данас почива, а поред успомене на њу, све ове године живи прича о њеном достојанству , поносу и чедности на коју није дала ни по цену живота.