Није кућа на продају! У овој реченици исписана је сва прошлост и будућност Андрије Симића (24) из Лапљег села у Грачаници
У те четири речи стала је историја ове породице. Свако слово доказ је истрајности овог младића да остане на Kосову и Метохији и да баш ту оснује многобројну породицу. Често му долазе људи и нуде огромне цифре, али он дедовину чува јер му је вреднија од живота. За то је недавно на огради закачио таблу на којој пише да његова кућа није на продају, пише Информер.
– Не дам дедовину, не дам очевину! Нема тих пара, нема тих милиона… Сваки педаљ ове земље, сваки цреп ове куће вреднији је од злата, од живота – каже Андрија.
Његове речи нису празна фраза, он заиста жели да остане ту где је рођен. И не само то, Андрија баш ту, у Лапљем селу, у Грачаници, на Kосову и Метохији, жели да се ожени и да васпитава своју децу и унуке.
Прву понуду да прода кућу и земљу добио је од једног Албанца из Приштине, који му је понудио 300.000 евра у готовини.
– Рекао ми је да могу да их избројим и да после одмах одемо код нотара, а ја сам му рекао да ми се губи са очију и да тим парама не може да купи ни један цвет из мог ружичњака. Није много прошло, дошао је други Албанац, из Пећи, нудио ми је исту цифру.
У те четири речи стала је историја ове породице. Свако слово доказ је истрајности овог младића да остане на Kосову и Метохији и да баш ту оснује многобројну породицу. Често му долазе људи и нуде огромне цифре, али он дедовину чува јер му је вреднија од живота. За то је недавно на огради закачио таблу на којој пише да његова кућа није на продају.
– Не дам дедовину, не дам очевину! Нема тих пара, нема тих милиона… Сваки педаљ ове земље, сваки цреп ове куће вреднији је од злата, од живота – каже Андрија.
Његове речи нису празна фраза, он заиста жели да остане ту где је рођен. И не само то, Андрија баш ту, у Лапљем селу, у Грачаници, на Kосову и Метохији, жели да се ожени и да васпитава своју децу и унуке.
Прву понуду да прода кућу и земљу добио је од једног Албанца из Приштине, који му је понудио 300.000 евра у готовини.
– Рекао ми је да могу да их избројим и да после одмах одемо код нотара, а ја сам му рекао да ми се губи са очију и да тим парама не може да купи ни један цвет из мог ружичњака. Није много прошло, дошао је други Албанац, из Пећи, нудио ми је исту цифру.
