Питање Албаније , а и Албанаца уопште је нешто што завређује пажњу сваког ко мисли о будућности и добробити државе Србије . Албанија је наш сусед и држава са којом имамо изузетно натегнуте односе од њеног настанка до данас . Албанци су народ са којим имамо вековни спор , пре свега око Косова и Метохије , али не само око јужне српске покрајине . Имајући у виду то да проблем Космета ни сада није решен , нити има назнака да ће коначно бити решен у догледно време ( замрзнути конфликт ) , као и проблеме југа централне Србије – јасно је да би према Албанцима и Албанији требало да постоји нека дугорочна стратегија . Осим Србије , тзв. албанско питање је огроман проблем и за БЈР Македонију , а такође је веома важно и за Црну Гору и Грчку . Обзиром на број држава којих се ,, албанско питање “ тиче , на просторе које Албанци насељавају и територијалне претензије које имају – разумљиво је да је питање Албанаца регионално питање , а може се слободно рећи и регионални проблем , који би вероватно за успешно решење у будућности и заштиту од албанског иредентизма , захтевао и заједничко деловање свих држава у којима су Албанци реметилачки фактор . Како је Албанија , прва и засад једина међународно призната држава Албанаца , логично је да стратегија према Албанцима захтева и стратегију према њиховој матици – држави Албанији , иако нисам сигуран колико су тога свесне елите земаља које се с Албанијом граниче . Циљ овог текста и јесте да покаже како је заправо матица Албанаца – Албанија , вероватно и најсложенији и најхетерогенији део албанског националног бића и простор на коме су Албанци далеко подељенији него било где другде на свету . Звучи парадоксално , али је управо центар свих Албанаца и матична држава , која претендује на територије готово свих својих суседа – најпроблематичнија тачка Албанаца . Морамо се запитати како је могуће да једна релативно касно, а и мукотрпно формирана нација , држава која је мала и исто тако мукотрпно створена и не баш лако одржана до данашњих дана , са свим својим противречностима – успева да континуирано угрожава веће државе , као и бројније и хомогеније народе него што је албански народ у целини.
Албанија је држава која заузима површину од свега 28.748 км² и има око 3 милиона становника . По површини је мала држава , тек нешто већа од Републике Српске нпр . Ни број становника јој није велики , а интересантно је да много више Албанаца живи ван Албаније него у њој. Граничи се са Србијом , Црном Гором , БЈР Македонијом и Грчком , а има и морску границу са Италијом . Српско – албанска граница од 1999. је у потпуности ван контроле државе Србије , јер целокупна граница је у јужној српској покрајини , а као што знамо Албанци су 2008.године једнострано прогласили независност тзв. Косова. Наравно да Косово и Метохију сматрамо делом Србије , али треба напоменути и то да је тзв. Косово де факто скоро потпуно независно и представља неки вид тренутне албанске парадржаве , док га Албанци сматрају својом другом државом , након Албаније и правом државом . Наша обавеза јесте свакако да на ово стање гледамо као на привремено и непожељно , али то што треба радити на промени тренутне реалности не значи и игнорисање исте и прављење да је нема – већ напротив уз пуну свест о реалности видети који су начини и могућности да се она постепено мења , уколико нам тренутно стање никако не одговара . Да би тако нешто било могуће , неопходно је да истински буде и постављено као циљ , али и потребно је стрпљење , јер можда за то буду потребне и деценије . Питање не само могућности остварења , већ и да ли је нешто истински циљ можда делује чудно , али у случају Космета то је питање свих питања . Јасно је да тренутно наша снага и ресурси налажу да ,, гутамо “ садашње стање до даљњег и евентуалне промене међународних околности , да се провучемо са што мање штете по наш народ доле и наравно да онемогућимо потпуну државност Косова и чланство у УН . Али у некој будућности , ако би хтели ефективно повратити суверенитет , руководећи се принципима realpolitik-a јасно је да то не би могло без рата и да не би могло да се одржи без спровођења акције сличне акцији Хрватске у РСК. Држава која се упусти у такву акцију када јој околности и сопствена снага дозволе , плаћа и велику цену економски и у људским ресурсима , а поставља се и питање шта после радити и како обновити и вратити у нормалу девастирано подручје . Чак и када би Албанци хипотетички хтели да прихвате државу Србију , тешко да би нама било у интересу да будемо фактички двонационална држава , слична Македонији где би услед наше стандардне неслоге Албанци у том случају вероватно били значајан политички фактор на нивоу целе Србије. Не знамо шта доноси даља будућност , али стање на краћи и средњи рок по Србију не изгледа добро . Оно што јеминимум минимума , чак и у овако лошој позицији Србије , јесте то да спречи да икада Косово постане и де јуре држава , имајући у виду да оно заиста припада Србији , да знамо шта оно представља за Србију и српски народ . Уверен сам да Косово никада неће постати права држава , као и да свако ко би у Србији пристао на званично и потпуно де јуреодрицање од Космета не само да би пуцао Србији у срце , већ би то био и његов политички суицид , а можда и не само политички.
Албанци су познати и по бројној дијаспори у свету , али оно што је специфично – и по огромном броју у државама које се граниче са Албанијом . Број Албанаца у суседним земљама , ако рачунамо и Италију – премашује број Албанаца у Албанији , а ако рачунамо само копнене суседе Албаније – број Албанаца у региону је скоро једнак броју Албанаца у матици .Ако ове чињенице имамо у виду , онда не би требало да нас много зачуди њихова агресивност и територијалне претензије – обзиром да им демографија итекако иде на руку и подстиче их на то ( мада и по питању прираштаја приметан је њихов тренд позападњачења и нису више у толико експлозивном таласу као пре ) . Природни прираштај и демографски притисак , као и дуготрајно насељавање и живот на одређеним територијама – проузроковали су тежњу са проширивањем тзв. животног простора – па је тако настала и Велика Албанија као концепт . Није то ништа чудно за многе народе и државе , поготово на Балкану , где је малтене сваки народ имао теоријски концепт проширења и заокруживања свог lebensraum-a – Срби , Бугари , Грци , Румуни , Мађари, Хрвати . Оно што је интересантно код Албанаца , јесте то што су прилично касно формирали нацију у правом смислу речи – националну свест о јединству , књижевни језик и добили су и државу Лондонским миром 1913. године, која је била чедо великих сила којима није одговарало претерано јачање Србије и њен излаз на море . Пре Балканских ратова је тај простор био вековима под влашћу Османлијског царства . Оно што је интересантно , је то да и поред тога што је то прва и једина призната држава коју имају Албанци и матица – великоалбанска идеја је настала на Космету , и Албанци Косово и Метохију сматрају својим Пијемонтом . Прва призренска лига је формирана 1878 . године , друга 1943 . такође на Космету , а трећа 1946. године у егзилу – САД . Простор Косова и Метохије , место највећег спора између Срба и Албанаца – место сукоба историјског права Срба и сумњивог етничког права на самоопредељење на које се Албанци позивају – је и место на коме је и практично први пут букнула великоалбанска идеја . Када је Османлијско царство поражено и скоро деганжирано са Балкана , Србија је повратила Косово и Метохију , а у Другом светском рату , највећи део покрајине је био у зони окупације која је припала квинслишкој тзв. Великој Албанији . Веома добро знамо шта се с КИМ дешавало и од 1945. па до данашњих дана . Осим тога што је Космет место на ком је рођена албанска иредента , веома је важно знати да је велики део Албанаца био у почетку жестоко против формирања и независне албанске државе и стварања албанске нације . Постојале су и побуне муслиманског дела Албанаца против независне Албаније и за враћање у састав отоманске империје . Пошто то није било могуће , муслиманско становништво је прилично невољно прихватило идеју о сопственој нацији , књижевном језику и независној држави . Ово многима звучи чудно , али арбанашким муслиманима је Османлијско царство било идеал – осим што су били повлашћени у односу на хришћанску мањину , оно је било муслиманска империја која је одражавала њихове верске светоназоре , којој су заиста и припадали и њихово нетурско , албанско порекло и националност није значило ништа – јер у исламу је нација потпуно небитна , а примарна је верска припадност – па смо тако за време владавине Османлија имали повлашћене муслимане ( Турке , Србе , Албанце итд .) и хришћане над којима се владало – Србе . Грке, Бугаре, Албанце итд . Статус није одређивао ни језик ни националност , већ превасходно вера . Тако је и већина Албанаца која је прешла на ислам ( прелаз био дуг и крвав ) , била повлашћена док њихови сународници хришћани нису били , и имали су исти третман као и сви други неалбански хришћански народи . Албанци муслимани су били полуга османске власти , коју су Османлије често итекако вешто користили за крваве обрачуне са Србима , али и Власима, Цинцарима , Албанцима хришћанима – и ови су били награђивани за ту лојалност . Награда је свакако била и у дозвољавању територијалне експанзије и заузимања српских поседа и територије . Тако су се масовно досељавали и на простор Косова и Метохије , а досељавање је ишло на рачун бега Срба . Албанци су били полуга велике силе која их је користила , против српског народа . Старо је правило да велике силе користе поједине мање народе и међусобне свађе за одржавање своје доминације по принципу завади па владај . Тај процес је двосмеран , јер онда и мањи народи извлаче бенефите за послушност према моћном заштитнику и захваљујући великој сили заштитници остварују своје циљеве на рачун суседног народа , који је можда појединачно и јачи , али бива поражен због немоћи у односу на ту велику силу . Ово је константа у српско – албанским односима од османлијског времена , преко Балканских ратова , када су добили државу на тацну од великих сила да би били противтежа Србији , до Другог светског рата и балистичке тзв. Велике албаније , па све до НАТО агресије 1999 . и данашњих дана .У односима Албанаца муслимана и Османлија било је и трзавица , па и побуна , али питање колико су оне заиста биле одраз тежљње ка некаквој независности Албанаца од њих , а колико незадовољства и захтева да се унутар саме империје боље заокруже албанске територије и још више буду повлашћени на уштрб других народа у империји , а поготово Срба .Чак штавише , и циљ Прве призренске лиге није био стварање некакве независне Албаније , већ спајање свих простора које насељавају Албанци у Османлијском царству у једну целину , тј. у јединствени аутономни вилајет.
Напоменули смо већ , да је велики део Албанаца , муслимана невољно добио државу и нацију – сплетом околности и крахом за њих идеалног Османлијског царства . С друге стране , Албанци хришћани су на независну Албанију гледали као на олакшање , јер нису више били под Османлијама . Зато и не треба да чуди што су многи од очева албанске нације хришћани . Поменимо Фана Нолија , оснивача Албанске православне цркве , једног од утемељитеља албанског књижевног језика , човека који је целог живота био посвећен албанском јединству . Хришћани су предњачили можда у формирању албанске нације у модерном смислу , језика , били више за независну државу од муслимана , али су свакако и муслимани временом прихватили албанију и албанство као нужност . Касније су и албанизацију примењивали према другим народима , што истовремено са исламизацијом у случају хришћанских народа , што као албанизацију и асимилацију неких мањих суседних неалбанских народа муслиманске вере ( Горанци нпр.) . Били су незадовољни , јер у независну Албанију нису ушле многе територије које су насељавали Албанци , и то искључиво муслимани , а они су остали да живе у формираној Албанији са великим бројем сународника хришћана , према којима сада нису могли да се понашају као у Османлијском царству.
Албанија – сложенија прича него што многи мисле
Албанија је формирана 1912. , а званично међународно призната 1913. године . Од почетка је било трзавица и незадовољства у региону – јер су Срби и Црногорци сматрали формирање такве Албаније као неправду и сматрали су да бар део те државе и њене обале , треба њима да припадне . С друге стране , велики део Албанаца је остао изван новоформиране државе Албаније , а пре свега под влашћу Срба . Након Првог светског рата и стварања Краљевине СХС власти су имале великих проблема да контролишу тај простор , биле су суочене са великим отпором и побунама тзв. качака .Вероватно најпознатији симбол те побуне су Азем Бејта и Шота Галица из Дренице . Дакле , чим је Србија повратила Космет , тада већ добрано насељен Албанцима – почели су проблеми . На Космету је албанско становништво било претежно муслиманско , изузетно непријатељски настројено према Србима , за њих је то представљало велики корак уназад у односу на претходно стање где су они као муслимани били повлашћени и угњетачи и никада се нису помирили са тим .Фактички истог тренутка су отпочели борбу и створили неки свој паралелни свет у односу на поредак под којим су били. Тај отпор и неприхватање ће бити константа и под комунистима ( опет је у Дреници избила побуна 1946.) , па све до последњег рата на Космету 1996 – 1999 . .Новина је била , да су сада имали и своју матичну државу која се граничила с простором који су насељавали ,а у њеном северном пограничном делу су живели једноверни и њима веома слични Албанци . Албанија је постала њихова нова нада да ће се ослободити српске власти и центар ка коме су почели да гравитирају.
Албанија је имала великих проблема од настанка као држава . То је простор познат по вишевековним крвавим унутрашњим верским сукобима , истребљењима , присилном исламизацијом ( посебно драстични примери истребљење Сулиота , уништење Москопоља итд. ).Требало је успоставити некакву власт на целој територији такве државе – још увек без заједничке свести , са различитим верама , мини – заједницама које су осећале мржњу једна према другој због крваве прошлости . Нису само верске поделе биле проблем , већ и племенске и клановске поделе , које међу Албанцима имамо и данас . Ахмед Зогу је имао великих проблема , да дође на власт и одржи се – побуна римокатоличког племена , потом је преживео и атентате , бежао у Београд , али је успео да се врати у Албанију , порази ривале и успостави какву – такву власт , све до италијанске окупације и стварања квинслишке тзв. Велике Албаније.
Порекло Албанаца је веома шкакљива тема , и то је више питање за антропологе . Они себе сматрају потомцима Илира , постоје и теорије да су се доселили са Кавказа – но вероватно је да су они индоевропски народ који нема сродности с данас постојећим народима и потпуно је различит од околних , поготово словенских . Албански језик , попут баскијског нема сродан језик , и представља грану за себе . Наравно да велики део данашњих Албанаца је другачијег порекла и албанизован је временом , али Албанци као народ су мистерија и прича за себе . Корени сукоба са околним народима , осим вере , интересних сукоба око територија вероватно делом леже и у потпуној различитости народа , менталитета , супротности и неразумевања . Они се деле на Геге и Тоске . Геге претежно живе на северу Албаније , на Косову и Метохији , Македонији , док Тоске живе већински у јужној Албанији . Нека граница та два ,, света “ је река Шкумбин . У верском погледу , на северу Албаније је огромна већина муслимана , има и католика , пре свега око Скадра . Православци живе претежно у јужним деловима Албаније , и традиционално гравитирају ка Грчкој.
Када је у питању верска структура у Албанији , па и национална , не можемо имати поуздане податке , обзиром на вишедеценијску изолацију , присилно изјашњавање као Албанци , али и још увек велики број оних који се изјашавају и данас као атеисти . Но , чак и онај ко себе данас сматра Албанцем атеистом у Албанији – несумњиво припада једном од три цивилизацијско- културна круга – или потиче из породице муслиманског , или православног или римокатоличког порекла . Колико год му вера била неважна , културне и цивилизацијске разлике између те три заједнице су се одржале . Оне су на неки начин и данас прича за себе , аутархичне и нерадо се мешају . Узмимо за пример и бившу СФРЈ како би то разумели – у којој је било много комуниста , атеиста , али од свог порекла и цивилизације се не може побећи , и иако се она потискивала и градило братство јединство те разлике су опстале , хтели ми то или не . Чак су се приликом распада и превирања и појачале , јер је велики део бивших комуниста опет преко ноћи постао национално и верски оријентисан ( неки искрено , неки стихијски и прагматично ) . Стога , чак ни сурова комунистичка диктатура , вишедеценијско постојање Албаније као једине званично проглашене атеистичке државе на свету , није успело да истисне чињеницу да је она држава у којој се налази линија сукоба цивилизација у Хантингтоновом смислу . Исто тако је и факат , да та чињеница ипак није утицала да Албанија , иако балканска држава , са свим тим противречностима – постане држава директног ратног сукоба и верског грађанског рата , као што се десило у државама бивше СФРЈ . Напротив , чак је она очувала стабилност ( у смислу одсуства грађанског рата ) , а угрозила је суседне земље и индиректно била инволвирана у сукобе у њима – претежно је муслимански део Албаније био умешан у то.
Несумњиво огромну већину Албаније чине Албанци – у чему је и присилна Албанизација учинила своје и забрана другачијег изјашњавања . Најспорније питање је вероватно колико на југу Албаније има Грка а колико Албанаца , обзиром да постоје потпуно различите интерпетације између грчке и албанске стране . При том добар део Албанаца , чак сада жели да се више осећа Грцима него Албанцима , јер сматра да много више заједничког има са Грцима него са племенским муслиманским брђанима са севера Албаније и из суседних земаља . Што се верске поделе тиче , ако занемаримо атеизам , јер свако барем културно припада без обзира да ли верује једној од три целине – нека стандардна и најчешће спомињана подела је 70 посто муслимани , 20 посто православци и 10 посто католици . Према католицима се највише патерналистички односи Италија , према православцима наравно Грчка . Што се муслиманског дела тиче , већина су сунити , мада добар део чине припадници дервишког бектешијског реда.
Велики напор у превазилажењу верских подела је био потребан при стварању албанске државе и модерне нације – јер једино је некаквим надилажењем тога све то могло да се спроведе . Тога су се прихватили људи попут Фана Нолија , Наума Већилхардија и других . Када су комунисти преузели власт , Енвер Хоџа је такође био свестан да је религија потенцијална разарајућа рак – рана албанске државе која може да је претвори у нови Либан , и такорећи ,, укинуо је религију “. Но , ваља знати да је он потицао пореклом из муслиманске ( бектешијске ) породице , да је после Другог светског рата побио већину сабораца који су изнели револуцију, а били хришћанског порекла ( православни најпре ) и много је више поверења имао у оне из муслиманског дела , иако су званично сви били атеисти . Ипак , ако је укинуо религију , албански национализам не само да није укинуо већ је под њим он још више букнуо . Он то никада није ни скривао , и свако ко се бави његовим ликом и делом може да пронађе великоалбанске намере у његовим говорима , списима . Чак и за време Другог светског рата , албански комунисти су одржали тзв. бујанску конференцију , са одлукама које су великоалбанске – у смислу припајања Космета комунистичкој Албанији . То се десило 1944. године , док су југословенски комунисти , још били ,,очеви“ и савезници албанским комунистима , а мржња Енвер Хоџе и албанских комуниста према Словенима , Србима пре свега најбоље долази до изражаја након резолуције ИБ 1948. године када СФРЈ и Албанија постају љути непријатељи . Од тог тренутка НР Албанија се континуирано бави великоалбанском политиком и субверзивном делатношћу према СФРЈ – у чему су јој здушно помагали Албанци са Космета , али и југословенски комунисти својом политиком . Тада је великоалбански национализам имао пре свега национално – идеолошку црту , и у том циљу су дејствовале на Космету под палицом Сигуримије многе марксистичко – лењинистичке групе. . Комунистичка Албанија је временом нетсала са сцене , али не и великоалбански циљеви.
Комунизам је мртав , али не и пројекат Велике Албаније
Албанија је последња земља у окружењу у којој је комунизам сишао са сцене – тек 1992.године. За време владавине комуниста имали су добре односе са СФРЈ до 1948. , потом су били савезници СССР и чланица Варшавског пакта , да би након кинеско – совјетског раскола се ослањали једино на Кину , а од средине седамдесетих па до краха комунизма остали су потпуно изоловани . Једини савез који су имали тих година , на папиру , био је војни савез са Бугарском који формално није био прекидан ?! Иако су били најзаосталија и најизолованија земља у Европи , веома брзо су након пада комунизма успели да нађу нове савезнике – некада њима мрске империјалистичке идеолошке непријатеље . Великоалбански пројекат , који је на свој начин постојао и за време НР Албаније и био део државне политике , паралелно постојећи и у албанској дијаспори и удружењима свих могућих провенијенција – наставио је да живи , само у промењеним околностима . Оно што га одликује јесте и велики прагматизам и инклузивност , обзиром да су себе и свој национални програм представљали на онај начин који би највише одговарао онима од којих су тражили подршку . Када су у питању западне земље , САД , Немачка , или ЕУ – потенцирана је наводна борба за демократију , људска права , против ,, србокомуниста “ итд .Аргумент Албанаца је био и да су европски народ , окренут западним вредностима и то како добар проценат Албанаца чине хришћани и да су они мултиконфесионачлна нација . Међутим у аргументацији пред њиховим западним партнерима , увек су ,, наивно превиђали “ чињеницу да мултиконфесионалност Албанаца важи за Албанију , а не за Космет или Македонију према којима су имали територијалне претензије , где им је и требала међународна подршка , јер су то крајеви у којима су скоро сви Албанци муслимани . Када су у питању исламске земље , са којима је врло брзо успостављен јак контакт по паду комунизма – потенцирана је борба за исламску ствар , јер су већина Албанаца муслимани , који се боре против Срба хришћана . Када је у питању Ватикан – вешто су користили чињеницу да један део Албанаца припада римокатоличкој вери , као и то да су Срби православци наводно већа опасност и непријатељи Ватикана од Албанаца . Ватикан је итекако умео кроз историју да сарађује и са муслиманима против православних , но чини се да се бар у последње време њихов став благо мења . Нису признали Косово и Метохију , вероватно и зато што су полако постали свесни шта би заправо представљало независно Косово и Велика Албанија и колика би то опасност била по Европу и хришћанску цивилизацију . Позната је улога Ватикана и покушај посредовања 1996 . у споразуму Милошевић – Ругова о образовању , који никада није ни примењен – посредовала је организација Свети Еуђидио . Веома су интересантни и својевремени интензивни контакти великоалбанских кругова са протестантском Европском хришћанском мисијом – ECM . Што се самих Албанаца тиче , ма колико различити били – здушно су се бацили на пројекат стварања Велике Албаније . И то је био циљ како убеђених и/или бивших комуниста . тзв. марксиста – лењиниста , тако и монархиста које је предводио принц Лек Зогу у егзилу , тако и исламиста , којима је поменути Зогу био јако близак . Тој борби се прикључила и дијаспора , али и албанска мафија која је добар део своје зараде трошила управо у политичке великоалбанске сврхе . Своје питање су хтели пошто – пото да интернационализују , у чему су им свесрдно помагали њихови лобисти попут Диогардија , Дола и других . Упорним и систематичним радом , и сплетом по њих повољних околности , а и услед наших српских грешака интернационализација им је временом и успела . Дакле , имали смо и имамо и даље један свеалбански идеалистичко – прагматични конгломерат где иако се разликују идеолошки , политички , племенски , клановски , дијалектички , културолошки па и верски – сви су уједињени и посвећени националном уједињењу – УЈЕДИЊЕНИ У циљу, упркос свим РАЗЛИЧИТОСТИМА . Поштено је рећи и да су управо они који су почетком 20 . века предњачили у формирању албанске нације – православни Албаније , били најмање заинтересовани за великоалбански пројекат , и ако се за неког може рећи из Албаније да је , у границама могућности био савезник Србије и Срба , то је свакако била Албанска православна црква , која је изражавала солидарност са страдалним српским православним народом на Космету и у најтежим временима , када је било итекако рискантно иступити у Албанији са таквим ставом.
Пројекат Веилке Албаније углавном обухвата : Косово и Метохију , општине у централној Србији Бујановац , Прешево и Медвеђу , велики део БЈР Македоније ( северне и западне делове ) , делове Црне Горе ( Улцињ , Тузи , Гусиње , Плав , делови Бара ) и северне Грчке – Чамерија . Постоје и неке друге проширене верзије које укључују знатно шира подручја Србије – Врање , Ниш , Прокупље , и у некој панисламској верзији са све Рашком или како они то зову тзв. Санџаком , све до Босне . На Косову и Метохији је вођен рат и Албанци тренутно имају де факто парадржаву , која је под међународним протекторатом , а водили су рат и у централној Србији 2001 . где су поражени , али још увек има великих тензија , и у Македонији – где је рат окончан 2001. тзв. Охридским споразумом . Без обзира на формални прекид сукоба у БЈР Македонији , она је и данас нестабилна и ситуација између албанске и македонске заједнице је веома напета . Као што смо напоменули – у суседним земљама Албаније где живе Албанци , за разлику од матице Албаније , много је хомогенија верска слика Албанаца – већина су муслимани . Углавном су Геге , и у неким деловима религија и ислам играју веома битну улогу у њиховим животима – посебно међу Албанцима у БЈР Макједонији. Римокатолика Албанаца има понешто у Црној Гори , и занемарљиво на Космету . То је једно од најинтересантнијих питања у вези са великоалбанским пројектом – колико је он само национални и албански , а колико заправо у њему има , макар и скривене, исламске компоненте?
Албанци и ислам – да ли је религија Албанаца ( само ) албанство ?
Добар део тзв. међународне заједнице верује да је религија Албанаца албанство и да је ислам код Албанаца мање – више небитан . С тим се слаже и велики број грађана Србије . Однос ислама и Албанаца је комплексан и не би га требало ни потцењивати , као што већина ради , ни прецењивати . Када је формирана независна Албанија и албанска нација у модерном смислу са све књижевним језиком – ствараоцима је сигурно одговарало да представљају религију Албанаца као албанство , да не истичу верске поделе у први план јер би се тако албанско јединство од старта срушило као кула од карата . За време Енвер Хоџе , свакако је религија свих Албанаца , а и становника Албаније , морала да буде албанство , а ко се противио томе могао је да бира да ли ће два метра под земљу или у неки од многобројних логора широм Албаније . Но , оно што нас занима , јесте какво је стање након пада комунизма , а највише какво је стање код Албанаца у погледу овога – данас.
Ако пођемо од грубе поделе и прихватимо да ислам има некаква 4 велика геополитичка пола – 1. саудијски , 2. ирански , 3. турски и 4. басистички ( арапско – социјалистички ) , Албанце би најпре могли да сврстамо у турски , а делом и у саудијски пол . И један и други су тренутно атлантистички геополитички полови и сунитски , док се за шиитску теократију Иран и арапски социјализам , који је све више на издисају – може рећи да су антиамерички геополитички полови . У том смислу , евидентно је , а у то смо имали прилику да се уверимо и осетимо на својој кожи ефекте тог савезништва – да је Албанија већински муслиманска земља која је део атлантистичке геополитичке структуре , а и Албанци као народ у целини . Албанија је и земља кандидат за чланство у ЕУ , а од 2009 . године је и чланица НАТО пакта . Сарадња са НАТО пактом , је почела и много раније од формалног чланства и захваљујући том војно – политичком савезу су успели да остваре неке своје круцијалне циљеве . Од 1993. године Албанија је чланица и Организације исламске конференције – ОИК , иако је по верској структури Албанија мултиконфесионална држава.
Од два исламска пола , за која смо тврдили да немају утицај на Албанце , један је у великој кризи и бори се за сопствени опстанакак – Хусеин је свргнут у Ираку , Гадафи у Либији , Асад се бори за осптанак , у Египту и Палестини је дошло до великих промена протеклих деценија – египатска војска има великих проблема са Муслиманском браћом , а Фатах је изгубио велики део примата на уштрб Хамаса . Тај неки левичарски пол ислама је свакако миноран у Албанији након пада комунизма у њој . Што се тиче Ирана , његов утицај на Албанију и Албанце је незнатан , далеко мањи него што је случај са Босном и Херцеговином . Иран је изразито антиамеричка земља , док су Албанци ( засад ) велики амерички савезници . Међутим није занемарљиво то , што добар део Албанаца припада дервишким редовима , нарочито јаким у околини Призрена и можда су они евентуално део на који би Иран могао да има већи утицај него на остатак Албанаца.
Што се тиче Турске и Албанаца , највећи део Албанаца муслимана сматра је за своју ,, мајку “ . Разлози су како верски , културни историјски , тако и интересни .Турска је чланица НАТО пакта , као и Албанија , део атлантистичког блока , али и све више се заштитнички понаша према муслиманским народима из некадашњег Османлијског царства , а двојац Ердоган – Давутоглу , више и не крије да води некакву неоосманску политику . Сви се сећамо не тако давне изјаве Ердогана у Призрену . Што се САД тиче , свакако је пожељније да Албанци буду део турске сфере него саудијске , обзиром да је Турска једна западњачкија ,европскија много умеренија и секуларнија верзија , од другог савезника САД – Саудијске Арабије . Ни све већа искакања и размимоилажења Ердогана са савезницима ,и тежња ка поновној исламизацији и раскидом са кемализмом – не мењају чињеницу да је за западни свет много боља варијанта да Албанцима Турска буде ,, мајка “, него Саудијска Арабија.
Ипак , од пада комунистичког режима , све су јаче везе Албаније и Албанаца муслимана са салафитско – вахабитским светом , са исламистичким земљама попут Саудијске Арабије . Везе са исламским земљама , Саудијском Арабијом пре свега имао је и покојни Лек Зогу , али и такође покојни бивши шеф албанске обавештајне службе Башким Газидеде , који је од 1997. до 2005. године живео у егзилу негде на Блиском Истоку , врло вероватно у Саудијској Арабији . За Саудијског човека важи и Реџеп Боја , садашњи амбасадор тзв. Косова у Ријаду , иначе човек који је био и на челу Исламске заједнице на Косову и који је у Саудијској Арабији и студирао.
Сведоци смо све већег броја Албанаца који гину по блискоисточним ратиштима , у име Алаха , борећи се за Ал Нусру , ИСИЛ итд . Највећи број тих Албанаца је са Космета и из БЈР Македоније . Контакти Албанаца са муслиманским терористичким групама датирају још из рата на Косову и Метохији , када се одређен број исламиста борио заједно са УЧК , а зна се и да је Осама Бин Ладен посећивао кампове за обуку у северној Албанији током 1998. године . Ако имамо све ово у виду , како је могуће да су Сједињене Америчке Државе деведесетих година изричито подржавале Албанце , а подржавају их и данас ? Можда је објашњење , сем увек присутних интересних и реалполитичких разлога и то што је циљ Американаца био да подрже муслимане на Балкану – Бошњаке и Албанце , како би највећа суперсила показала како није против ислама , већ само против екстремиста и терориста ( као да тобоже њих нема и међу овима ) , а посебно би то дошло до изражаја када би се на неким другим деловима планете борили против неких других муслимана . Онда ту Срби испадају колатерална штета и донекле монета за поткусуривање Америке и запада са савезницима попут Саудисјке Арабије , Турске итд.
Савезништво Албанаца и Американаца бих најпре оиписао као брак из рачуна , сличан оном који је Америка имала са талибанима 80 – их година , или са терористима у Сирији на почетку тамошњег рата , све до скоро . У тај савез је свако ступио из својих специфичних интереса , и може се лако догодити у будућности да он пукне . У том случају би Албанци , били нешто попут ИСИЛ – а данас , нешто што је првобитно било савезник , па се отргло контроли , а Албанци ће ићи ка том путу што више утицаја на њих буду имале екстремне исламистичке организације . При томе Албанци су и најпогоднији за некакве будуће терористичке акције по западној Европи или Америци , обзиром да као белци и Европљани мање привлаче пажњу од тамнијих особа са Блиског Истока. (заједно са Бошњацима могу да чине тзв. Белу Ал Каиду)
Иако Албанци тврде углавном да је Велика Албанија искључиво национални , а не и верски пројекат , евидентно је да уколико би се она остварила – апсолутна већина у њој би била муслиманска , чак би се драстично верска пропорција изменила проширењем државе Албаније у односу на оно што имамо сад у њој , и у томе можда лежи одговор на питање зашто су искључиво Албанци с Космета и Македоније опредељени за Велику Албанију , више него Албанци из Албаније . А од Албанаца из Албаније , свакако су за Велику Албанију муслимани из северних делова , док би за православне са југа она не само била непожељнна, већ би предтсављала опасност и још већу неравнотежу . Сви знамо да муслимани могу да коегзистирају са другим верама унутар једне државе , али до тренутка када постану најснажнији , изразита већина . Према томе ,ако би се формирала Велика Албанија , природан корак би био да после извесног времена она потпуно потисне хришћане у Албанији и постане исламска држава . Знамо шта је за сваког правоверног муслимана идеал , и можемо само претпоставити каквом уређењу би стремила држава у којој изразиту већину чине муслимани. При том , треба имати у виду , да ако неко припада муслиманском делу , а да није клерик или фанатик , он има одређеног разумевања за најекстремније појаве унутар свог дела народа . Јер свако ко је умерењак , склон је да буде жесток у осуди разних екстремизама , али да ако мангупи долазе из сопствених редова , некако има више разумевања и они му не сметају толико . Уколико би Турска или Саудисјка Арабија активно подржавале такву Велику Албанију , разуме се да би то ишло ка томе да она буде све више и више исламска земља у срцу Европе , а када би било могуће повезати је са муслиманима Бошњацима ( у чему су им опет Срби најјача препрека ) , онда би и зелена трансверзала могла да постане реалност . Истанбул ( намерно не Анкара ) и Ријад ништа не би имали против тога , али би проблем са тим имали управо они из западног света који данас подржавају унитарну БИХ и независно Косово – и као много пута до тада неко њихово чељаде би им се временом ,, отргло са ланца “ . На нама Србима је да им понављамо стално такве опасности и могућности у будућности , чак и када су потпуно глуви на то . А уколико би дотле дошло , свакако да би реакција захтевала формирање некаквог новог Балканског пакта, и то искључиво православних угрожених земаља попут Србије , Црне Горе , БЈР Македоније и Грчке . При том би осовина Грчка – Србија имала главну реч . А наравно као и сваки регионални проблем и спор , и у овом међународни фактор који је све комплекснији и мултиполарнији би био незаобилазан.
Албанска експанзија , систем деловања , коришћење прираштаја као убојитог оружја – одају један снажан печат муслиманске културе , ма колико то званично они негирали . Наравно да су и неки Албанци хришћани за Велику Албанију и уједињење свих Албанаца у једну државу . Уопште , изгледа да пажња о албанском националном питању у региону и де факто залагање за Велику Албанију , представља и некакву меру политичке коректности и центризма у већински муслиманској Албанији , и о томе воде рачуна чак и поједини хришћански политичари и неке умереније странке , да би уопште могле да врше власт . Тако нпр. социјалисти и Еди Рама имају линију у оквиру које смеју да се крећу да би били легитимни у већини народа и могли да врше власт , и шта год мислили о појединим стварима морају да их спроводе једнако , ако не и јаче од нпр. Салија Берише . У време најжешће ескалације сукоба на Космету и потом НАТО агресије 1999. у Албанији су на власти били социјалисти , а премијер је био православац Фатос Нано . Но , то је тад имало утицаја на политику Албаније исто колико је и то што је шеф ЦИА – е у то време био пореклом Грк и православац , утицало на политику САД.
Шта би било да је Србија Израел – ударање змије у главу ?!
Често се питам шта би било када би Србија била у својим поступцима као Израел . Наравно да сваки народ има и свој јединствен менталитет , али када је у питању позиција Србије на Балкану , донекле се може повући паралела са Израелом . Србија је водила бројне ратове , преживела страховите патње и са већином суседа има изузетно натегнуте односе и спорове . Тешко је поредити се са државом Израел , обзиром да они имају најјачи лоби на свету , једну од најбољих агентура на свету и систем функционисања под перманентном опасношћу који их тера да увек буду спремни , али и често веома перфидни према суседима . Египат , Сирија , Либан , па и мало удаљенији Ирак – све су то земље које су прошле кроз страховите унутрашње потресе . Сирија и Ирак и у овом тренутку проживљавају пакао . Према Сирији се Израел понаша као да му одговара статус кво , односно да ниједна страна у сукобу не однесе превагу и да ова агонија потраје . Разлог је очит – потпуно арапско и непријатељско окружење нагони Израел да му превасходно у сврху свога одржања одговарају стални унутрашњи сукоби у тим државама , јер је много опасније када би те земље биле стабилне , уједињене и заједнички окренуте против Израела.
Шта би било , када би се Србија служила перфидним и по природи офанзивнијим стратегијама према суседима који је угрожавају ? Наравно да за то треба велика подршка неке од најмоћнијих сила , али хипотетички шта би било када би се змије ударале у главу и да ли је ико у српској елити икада бар на тренутак само помислио на то ? По питању Албаније , иако су Албанци хомогенији у суседним земљама , јасно је да евентуални потреси унутар Албаније , нестабилност природно одговарају Србији , јер свако слабљење матице је и слабљење њеног народа у целини . Јер где год првобитно настала национална идеја , где год већински живео неки народ тренутно , матица и отаџбина је само једна , и када је нпр. Београд на коленима онда се не може одбранити ни Бањалука , а када је Тирана на коленима , онда се итекако отежава и положај свим Албанцима и осујећују њихове намере и у региону . Иако је за време највеће беде и изолације Албаније , на Косову цветао великоалбански покрет , иако су наводно Албанци тада бежали из Албаније а на Косову дожиовљавали ренесансу – јасно је да је тај сепаратизам за време СФРЈ директно подстицан и плански из НР Албаније . Тачно је и да су Албанци на Космету почели да остварују своје вишедеценијске циљеве у време катастрофалне кризе и анархије у Албанији 1996.-1997. године , али ипак каква год била у том тренутку – држава Албанија је била , јесте и биће ослонац свих тих апсирација , дубоко инволвирана у све то . Према томе Албанци са Космета или БЈР Македоније и стратегија према њима – не могу се одвојити од стратегије према држави Албанији . А управо је она најрањивија тачка Албанаца . Напоменули смо већ да је релативно мала , неразвијена , поларизована – са додуше добрим географским положајем . Са великим амбицијама , које наоко увелико превазилазе величину и капацитете такве државе . Међутим , они континуирано раде на својим циљевима, напредују мало – помало , и евидентно је да би неко требало да им стане на пут , јер чекати да се нешто само од себе реши углавном води у амбис . Можда је управо решење у активнијем приступу према потенцијално рањивој Албанији и у офанзивнијој и покваренијој стратегији . Јер чињеница је да су Србија и Срби углавном према Албанцима били реактивни и дефанзивни играч , а то увек значи почетну предност противника и пристајање на његова правила игре . Осим јаког међународног савезника , вероватно Русије , и барем благе промене става Американаца , који често прагматично мењају савезнике и непријатеље у складу с тренутном потребом – неопходно је и регионално удруживање као противтежа великоалбанском пројекту , а пре свега између Србије и Грчке – која је чланица ЕУ и НАТО пакта , амерички савезник и веома утицајна у јужном делу Албаније и тзв. Северном Епиру . Стратегија напасти да би се одбранио и попустио притисак на себе , не би овде укључивала некакво јавно мешање или потпиривање некаквог рата у Албанији , већ већу укљученост , информисаност за почетак о стању у самој Албанији – и сарадњу са православним круговима . Јачање правосланог фактора и антивеликоалбанског покрета у Албанији , који би ометао Албанце муслимане , и великом политичком борбом им скретао пажњу са околних земаља на проблем унутар саме Албаније , на који би морали додатно да троше енергију . Свака и најмања дестабилизација непријатеља с којим имаш проблем је директно пропорционална твојој стабилизацији , а овде појму непријатељ прилазимо из реалполитичких и објективних категорија . Први корак ка томе би могло да буде подстицање некакве аутономије па и независности православних прогрчких делова јужне Албаније , макар за почетак и неозбиљно као испипавање пулса . Наравно да одређен део Албанаца и православних ( вероватно не истинских верника ) се осећа ближе нацији него вери , па можда и тежи да докаже албанство тиме што ће бити већи католик од папе , али међу православним Албанцима у већини може се наћи прећутни и тајни савезник за мудру одбрану од великоалбанских претензија . Знамо каква је моћ вере и припадања истој цивилизацији – колико она може да дели један потпуно исти народ а уједињује потпуно различите ,јер је по природи универзалан и искључив поглед на свет . Зато се православни Албанци пре солидаришу са Србима , а поготово са својим фаворитима Грцима , а муслимани Албанци са Турцима, Арапима , Бошњацима – него са својим сународницима . Уосталом , Самјуел Хантингтон је и предвидео сукоб цивилизација , а северна Албанија и јужна Албанија , односно Албанци православци и муслимани ( Албаније , Космета , Македоније … ) јесу различите цивилизације , и ту чињеницу би ваљало озбиљно имати у виду . Због тога Грчка нема проблем са оружаним сепаратизмом у својим пограничним деловима , јер с друге стране границе живе углавном православци , а од Албанаца муслимана у Грчкој највећи је део оних који су ту пре свега радно . Грчка јесте теоријски мета Велике Албаније , али засад није имала проблема као Србија и Македонија , где смо имали сепаратистички сукоб муслимана Албанаца са православним Србима и Македонцима . С друге стране , пре би се могло рећи да би у будућности Албанија могла да има сепаратистички проблем са Грчком и Северним Епиром . Опет оно хипотетичко питање да је Србија Израел – врло вероватно да би до некаквог грађанског рата и фактичке поделе државе Албаније по реци Шкумбин дошло . А када би змија била ударена у главу , питање је да ли би могла да уједа и сипа отров према својој околини тако успешно . Није нам намера никакве сценарије и апокалипсе у будућности да прижељкујемо , предвиђамо када поредимо Србију и Израел нпр. већ пре свега је ово хипотетички и научно – мисаони експеримент у смислу сагледавања како различите државе с традиционално различитим старатегијама другачије и гледају на решење својих проблема – офанзивно или дефанзивно , јавно или тајно , отворено или перфидно , позивањем на правду или сурова борба и поступци у складу само са својим интересом , чекање и реакција или акција и коришћење свих потенцијалних слабости противника и ударање у срце где је најслабији и најмање очекује итд. Сваки регион има и неке своје посебности , међународни фактор је скоро увек кључан .Као што знамо Албанија је и у НАТО пакту , а знамо и шта то тренутно значи.
Уместо закључка
Намера овог текста је била да ближе осветли читаоцима албанско питање – како државу Албанију , тако и Албанце уопште и великоалбанску идеју . Било је речи и о историји и прошлости , ближој и мало даљој , садашњости , а било би добро када би нешто више могло да се предвиди и о будућности , али то је већ питање за неке много стручније и упућеније , ако би и они уопште знали куда ће све ово даље да води . Људи на одговорним позицијама у Србији , морају пре свега да буду веома добро упознати са прошлошћу да би могли нешто боље резултате и сигурнију егзистенцију да нам обезбеде у садашњости и будућности . Потпуна информисаност о томе шта се догађа на Косову и Метохији у Македонији , али и самој Албанији је нешто што мора да им буде императив , како би најмању слабост суседа који нам је задавао и задаје главобоље успели да искористимо , али и да увек будемо активни , а не реактивни и спремни на свакакве могуће сценарије на овом брдовитом Балкану . Као неко ко прилично верује у цикличност и понављања и осцилације , чини ми се да и за мога живота тешко да Балкан неће опет постати буре барута . Најновија криза око Блиског Истока и број исламиста који се тамо боре из ових крајева , свакако је нешто што мора крајње озбиљно да се схвати . Ако већ други , којима је Балкан далеко не схватају опасности које вребају , ми који смо овде , морамо да будемо спремни да се увек ухватимо храбро у коштац са проблемима , ма колико сложени и непријатни за решавање били . То што се ми надамо и волели би да их не буде , не значи да треба да забијамо главу у песак и правимо се да се око нас не дешава оно што се очигледно дешава . Да би Србија била што јача , суверенија , безбеднија – потребна јој је јака економија , моћни савезници , повољнији сплет околности , али пре свега препород у становништва у сопственој глави . Када се свака индивидуа буде мењала на боље , и радила оно што треба да ради најбоље што уме – врло је вероватно да ће укупан резултат бити добар . Овај текст је предочио неке потенцијалне опасности по нашу земљу и окружење и сенке које се над нама надвијају . Надамо се да ће Србија бити у будућности једна јако стабилна и просперитетна земља , па и мирна, али како оно једна стара изрека каже – ако желиш мир , онда се спремај за рат!
Урош Николић
Извор: urosnikolic.com
