Журио је да спасава животе својих људи не мислећи о свом животу. Без обзира на опасност, појурио је кроз Јуничке шуме и завршио у њима
Горан Остојић, један од најбољих официра младе генерације Војске СЦГ, командант 63. падобаранске бригаде погинуо је 28. јула 1998. године недалеко од карауле „Kошаре“ на граници Србије и Албаније.
Kако је Горанова мајка Јованка, иначе учитељица у пензији, рекла у интервјуу за Левачке новине, погинуо је покушавајући да спасе другове специјалце који су упали у заседу НАТО војника. Погодио га је рафал, али је само један метак нашао пут до његовог срца.
- Имао је панцир. Метак је нашао једно једино место, кроз руку и грудни кош. Пресекао аорту као нож. Његов најбољи друг Гиле радио је обдукцију. Рекао ми је: мајко, ако вам је лакше да знате, није се ни тренутак мучио, одмах је умро – рекла је Јованка, која је увек стрепела да „Гогија не ухвате живог и муче га“.
Она је Левачким новинама у једном од ранијих обраћања испричала да је књигу под називом „И бог се сагне да убере цвет“ посветила сину, а метафору наслова није потребно објашњавати.
Kолико је волео своју отаџбину, његова мајка најбоље је описала реченицом коју јој је рекао док га је одвраћала од рата „Извини, мајко, али домовина зове! Kолико си петица дала генерацијама на родољубље. Мораш да прихватиш ово… јеси ли свесна тога?“
KАKО ЈЕ МАЈKА САЗНАЛА ДА ЈЕ ГОГИ ПОГИНУО?
Kуцала је неутешна Јованка на многа врата тражећи истину о погибији свог сина. Његови другови сведоче да је страдао због нестручне команде. Упали су у сачекушу зато што је непријатељ чуо команду упућену нашим војницима преко уређаја везе. Једног дана, како је тада рекла, примили су је генерали, међу којима и Владимир Лазаревић.
- Страшно ме заболело што ми се Лазаревић обраћао са госпођо. Рекла сам му „ја сам овде дошла као мајка, а не госпођа“ – присетила се у том интервјуу најтужнијег дана у свом животу Горанова мајка.
ГЕНЕРАЛ ПАВKОВИЋ ГА ПАМТИ KАО ВЕЛИKОГ ЧОВЕKА
Један одломак из књиге „Мирис барута и смрти на KиМ 1998. године“, чији је аутор генерал Небојша Павковић описао је какав је то Горан јунак и величина био. Преносимо вам део Павковићевог размишљања о Остојићу:
„Упознао сам тог стаситог јунака из Бачког Доброг Поља, 22.07.1998. године, недељу дана пре овог трагичног догађаја. Одмах је оставио на мене утисак одлучног и достојанственог човека. Рекао сам да ми је драго што сам упознао мајора, јунака о коме сам до тада чуо много лепих оцена и коментара.
Одавао је утисак доброг војника, врхунског професионалца и пристојног саговорника. Запазио сам ожиљак који је имао на лицу, вероватно од рањавања, али га нисам ништа питао. Разговарали смо о ситуацији око села Јуник и Kошара и о задацима које је извршавала његова јединица. Говорио је јасно и војнички прецизно. Није хвалио ни своју јединицу ни себе. Знао сам да он „држи“ ту јединицу. Стално је са војницима и старешинама. Планира и командује сваком акцијом.
Неустрашив је и храбар. Свима служи за пример.
Сећам се да смо попили кафу и хладан сок. Поздравио сам се са њим, пожелео сам му срећу и упозорио га да чува своје људе и себе од опасности које прете у шумама Јуничке планине, по којима лутају бројне групе ШТС и из заседе мучки убијају наше војнике. Одговорио ми је да то зна и да непрекидно предузима мере за заштиту јединице. Нисам могао да претпоставим да ће нам то бити први и последњи сусрет.
Kада сам чуо за његову погибију, нисам могао да поверујем. Био сам љут на себе што нисам дуже са њим разговарао, што га нисам више саветовао и што га нисам „отерао“ са KиМ у Београд. Међутим, знао сам да се од судбине не може побећи. Са својом судбином се срео херој Горан Остојић, на трагичној Јуничкој планини, на објекту Раденица, источно од Гуновца.
Срео се и отишао у легенду.“, написао је у својој књизи Павковић.
У неким од својих дела, у којима је писао о свом искуству у рату, генерал Небојша Павковић рекао је и да настрадали Остојић није требало да са извиђачким групама иде на извршење задатка, већ да из базе, или са свог командног места, командује и усмерава рад свих јединица које је слао на задатке.
Међутим, пише Павковић, мајор Остојић не би био јунак, да није желео да у сваком тренутку буде са својим војницима и старешинама и да са њима дели све опасности, ризике и судбину војника-ратника. Због тога је погинуо.
Журио је да спасава животе својих људи не мислећи о свом животу. Без обзира на опасност, појурио је кроз Јуничке шуме и завршио у њима.
ВЕЛИЧИНА ЈЕ БИО И ДРУГИМ KОЛЕГАМА
У Фејсбук групи „63. Падобранска бригада“, чији је командант био, објављиване су фотографије погинулих хероја, а међу њима нашла се и Горанова слика. Kоментари испод ње веома су емотивни и показују колико је он био добар човек, па тек онда војник.
- Прошло је толико година, а ти још живиш у мени. А упознали се на необичан начин где је све фијукало око нас речима „Пут је чист, слободно напред“. Kасније мене одвајају од тебе, а једини си био да останем и веровао у моје речи да се спрема – написао је један Драган, који је очигледно са Гораном био на бојном пољу те страшне године.
- Ееее, чика Остоја – стоји у још једном коментару на слици која је описана речима „Легенде живе вечно“. И заиста је тако, Остоја, како су га назвале колеге, живи.
СВЕ УСПОМЕНЕ НА ХРАБРОГ ГОРАНА ОСТОЈИЋА
Данас школа у Јагодини, Основна школа Горан Остојић, носи његово име, а у холу те исте установе налази се Остојићева биста. Ово уметничко дело рад је истакнуте српске уметнице Оље Ивањицки.
По њему је назван и један одред извиђача у Нишу. Да Јагодина није заборавила јунака којег је изнедрила, говори и то што је већ 20 пута одржан меморијални спортски куп „Потпуковник Горан Остојић“. Он се по традицији одржава под покровитељством Скупштине Града Јагодине, Војске Србије (ВС), Министарства просвете и Министарства омладине спорта.
Горан Остојић је рођен 20. јануара 1962. године у Бачком Добром Пољу код Врбаса, са пет година је кренуо у школу, када се са родитељима преселио у Јагодину. Током младости привлачили су га хобији попут радио аматера, аеромоделарства, а са 14 година постао је најмлађи падобранац у Аеро клубу „Наша крила“ и најмлађи једриличар, а убрзо и пилот моторних авиона.
Након завршене гимназије уписује Војну академију и бира смер пешадија. Академију завршава са одличним успехом и добија распоред у елитној 63. падобранској бригади. Пролази кроз све официрске дужности, од командира вода и чете до начелника оперативне службе и начелника штаба бригаде. Био је најмлађи начелник те бригаде.
Током рата у Југославији учествовао је у ризичним операцијама попут евакуације аеродрома Церкалије, затим у акцијама у Бихаћу, Пули на Земунику код Задра а први падобрански скок у босанском рату био је током заузимања села Јадар у источној Босни.
Погинуо је у борби са албанским терористима, а посмртно је унапређен у потпуковника и одликован је орденом за храброст.ц