Данас је у питању судбина постсовјетског простора. То је наш заједнички евроазијски дом. Примарни задатак је да се ствари у њему доведу у ред, наводи познати руски геополитичар Александар Дугин.

– Немири у Казахстану скренули су пажњу свих  на проблем постсовјетског простора. Сасвим је очигледно да се то мора решавати на свеобухватан начин. Ескалација односа са Западом око Украјине и наводна „руска инвазија“ која је томе претходила и још увек је далеко од скидања са дневног реда, као и „црвене линије“ на које је Путин указао односе се  управо на овај геополитички контекст, пише Дугин у ауторском тексту за руски портал Катехон.

Шта је Путин хтео да каже својим „црвеним линијама“? То није само упозорење да ће сваки покушај проширења зоне утицаја НАТО-а на исток, односно на постсовјетску територију, наићи на војни одговор Москве. То је одбијање  признавања стратешког статуса кво који је настао након распада СССР-а, као и довођење у питање легитимности приступања балтичких земаља НАТО. Самим тим и целокупне америчке политике у овој зони. Путин јасно каже:  када смо били слаби, ви сте то искористили и узели оно што, по историјској логици, припада само нама; сада смо се уразумили, превазишли либерално лудило и издајничке атлантистичке трендове 80-90-их година и од сада смо спремни на пуноправни дијалог са позиције снаге. Ову тезу потврђују стварни кораци – Грузија 2008, Крим и Донбас 2014, сиријска кампања. Понегде смо вратили своје позиције, а Запад нам ништа није урадио. Своје успехе смо учврстили сигурно и непоколебљиво.

Сада је Русија спремна да настави Евроазијску реконквисту, односно коначно избацивање проамеричких мрежа из читаве наше зоне утицаја. 

Русија је под Путином од регионалне силе прешла у статус једног од три пуноправна пола мултиполарног света. И Путин је одлучио да је дошло време да се ово консолидује. То значи контролисати огромно подручје, које је понекад прилично далеко ван сопствених националних граница. Због тога су америчке војне базе разбацане по целом свету. И Вашингтон и Брисел су спремни да бране и јачају ово присуство. Не зато што „имају право“, већ зато  што желе и могу… А онда им се на путу појављује Путинова Русија и каже: стани, нема даље, што пре ограничите своју активност у зони наших интереса. Нисмо више слаби. Не верујете ми? Покушајте да проверите.

Све ово објашњава ситуацију око Белорусије, Украјине, Грузије, Молдавије, а сада и Казахстана. У ствари, дошао је тренутак да Москва најави преименовање ЗНД у Евроазијски савез (не само економски, већ стварни геополитички), укључујући све политичке јединице постсовјетског простора . Најтврдоглавији русофоби могу остати у неутралном статусу – али  цела постсовјетска зона мора бити очишћена од америчког присуства… 

Шта из овога следи?

Ово значи да  Москва завршава бескрајно отегнути процес евроазијских интеграција чином одлучне акције. Ако Вашингтон не пристане да консолидује неутрални статус Украјине, онда ће – по Путиновим речима – морати да да  војно-технички одговор… Ако не желите нешто добро, биће другачије. Даље, сценарији варирају – од потпуног ослобођења Украјине од америчке окупације и нелегитимног корумпираног либерално-нацистичког режима, до стварања два политичка ентитета на њеном месту – на Истоку (Новоросија) и на Западу (без русинског). Подкарпатје. 

Да, одлука је непопуларна, али историјски неизбежна. Када Русија буде у узлазној спирали (а сада је ту), западни региони ће се неизбежно – пре или касније – ослободити атлантистичког присуства – пољског, шведског, аустријског или америчког. Ово је геополитички закон.

Такав пример би био одлична лекција за Грузију и Молдавију: или неутрализација, или идемо код вас. И поента. Како идемо, можете се уверити на примеру суседних народа. И боље је не искушавати судбину – Грузија је све ово прошла под Сакашвилијем. Покушај Јеревана да флертује са Западом завршио се тако што је Москва дала Бакуу зелено светло да обнови територијални интегритет. А имамо и Придњестровље. Обележивачи су свуда. И само од Москве зависи у каквом су стању. Путин данас губи стрпљење под салвом непрестаних провокација са Запада. Замрзнуто се може одмрзнути. И неће изгледати мало.

Сада Казахстан. Назарбајев је имао одличан старт – бољи од других, па чак и од саме Русије, која је 90-их била у рукама атлантистичких агената. Он је био тај који је изнео идеју Евроазијске уније, мултиполарног светског поретка, евроазијске интеграције, па чак и написао Устав Евроазијске уније. Авај, последњих година се удаљио од сопствене идеје. Једном ми је Назарбајев у разговору лично обећао да ће после оставке бити на челу Евроазијског покрета, јер је то судбина. Али у последњим годинама своје владавине, из неког разлога, скренуо је пажњу на Запад и подржао национализам казахстанских елита. Агенти атлантизма то нису пропустили да искористе и преко својих опуномоћеника – исламиста, гулениста и казахстанских националиста, и такође користећи космополитску либералну казахстанску елиту, почели су да припремају „план Б“ за свргавање самог Назарбајева и његовог наследника Касима-Жомарта Токајева. Овај план је покренут почетком 2022. године – баш уочи судбоносних преговора Путина и Бајдена, од којих ће зависити судбина рата и мира. 

У таквој ситуацији Москва треба да пружи пуну војну подршку Токајеву . Али казахстанске полумере у политици интеграција  више нису прихватљиве . Као и колебања Лукашенка. Руси (ОДКБ) улазе у Казахстан и остају. Све док се терористи не елиминишу, а истовремено не отклоне све препреке пуној и  истинској интеграцији . А Запад нека само гледа! То уопште није њихова ствар: наши савезници су нас позвали да спасемо земљу. Али све западне фондације и структуре, као и ћелије терористичких организација (и либералних и исламистичких и гуленистичких) у Казахстану морају бити укинуте и уништене.

Кад нам је објављен рат и нема начина да га заобиђемо, можемо га само добити.  Дакле, ЕАЕУ, односно  пуноправна Евроазијска унија, мора постати стварност. И Минск, и главни град Казахстана, како год да се звао, као и Јереван и Бишкек, морају да схвате да су од сада део јединственог „великог простора“. 

Штавише, војно деловање се овде испоставља као најефикасније. Руси нису јаки у преговорима, али се најбоље показују у праведном ослободилачком, дефанзивном и наметнутом рату. 

Онда логично долазимо до балтичких земаља и њиховог чланства у НАТО. С обзиром на нови статус Русије као пола трополарног света то  је аномалија . И њима треба понудити избор: неутралност или… Нека схвате шта ће се тачно десити ако добровољно не изаберу неутралност.

Источна Европа и НАТО

И коначно, источна Европа. Велики проблем за Велику Русију представља чланство тих земаља у НАТО.  Многе од ових земаља су дубоко повезане са нама: неке са словенством, друге са православљем, а треће са евроазијским пореклом. Једном речју, то су наши братски народи. А онда НАТО… Боље би им било да буду пријатељски мост између нас и западне Европе. А Северни ток 2 не би био потребан. 

Данас они играју улогу „санитарног кордона“ – класичног оруђа англосаксонске геополитике, осмишљеног да подели континенталну Европу и руску Евроазију. Сада је он привремено припао Англосаксонцима.

Међутим, Балтик и Источна Европа су сутрашња геополитичка агенда. Данас је у питању судбина постсовјетског – постимперијалног – простора. Наш заједнички евроазијски дом. Примарни задатак је да се ствари у њему доведу у ред.