Много се ових дана говори о „Српском зиду плача“ испред Народне скупштине Републике Србије, који је привремено направљен у најпрометнијем делу Београда како би се макар мало малограђанска господа из круга двојке подсетила коме припадају и упитали зашто презиру све сто је из народа из којег сами долазе, а то толико мрзе. Прво што се нашло на удару демонстраната после избора је био управо тај зид плача. Њих је подржала и позиција и опозиција, али срећом део нас и даље сматра и зна да су они само још један покушај обојене револуције.
Одмах након рушења, такви попут нас су дигли буку око рушења плаката погинулих и настрадалих на Косову и Метохији, а наравно одмах смо етаблирани као рушиоци истог да би се “малограђани“ опет приказали ониме што нису. Срећом није им успело и тај привремени споменик је обновљен уз помоћ Владе Републике Србије.
Сад долази оно најтужније, јер је брже боље “ организације 28. Јун“ потрудила да себи припише обнову “зида плача“. Зашто и због чега им је баш то било потребно, не знам, али се надам држава, црква и привредници заједно пронаћи средства како би се на достојан начин одала почаст погинулима и страдалима не само са косовског боја 90тих, већ и свих ратова у које смо увучени и навучени из разних разлога.
Да рата више никад не буде, али да сећање остане, волео бих да споменик осване на месту које би било за то адекватно, а вас бих замолио за предлоге!
Живела Србија!
Александар Пожгај
