Црн дан у Доњецку, град од милион ружа претворио се у град туге, укро-нацисти су по старом рецепту, убили Александра Захарченка, председника Доњецке Народне Републике.
Добри Сашењка, како су га звали пријатељи, умео је да запева и запуца, и да буде на услузи обичном народу.
Упознао сам га пре две зиме, кад су ме три сата држали на руској граници, испитивали где и код кога идем, и после детаљног претреса напокон пустили да уђем у Украјину.
Тенкови су били поред пута, ваздух је мирисао на барут и паљевине, а Доњецк сијао и радовао се доласку Нове године.
Захарченко ме понудио чајем и окрепио причом о Србији и нашим људима који су на доњецкој земљи постајали хероји док су им наши властодршци претили затвором и уместо медаља качили епитете издајника и криминалаца.
Помињао ми је патријарха Павла и Кустурицу, причао о синовима и жени коју је звао генералом, како и не би кад јој је прва линија фронта и збрињавање рањеника била стална адреса, причао о Кобзону и Прилепину, и једном сну кад је сањао да је у Доњецк дошао мир.
Памтим га по одмерености, дугом кораку и униформи излизаној на лактовима.
Није био владар од власти, јер га власт није занимала, председниковања се прихватио на молбу и радост доњецког народа, неколико пута је рањаван, једном толико да је посумњао у речи лекара да ће преживети.
Није умео да се одмара, кад би то чинио – чистио би пушку, или читао!
Чај који смо пили остао је неиспијен!
Само је устао, слегао раменима, и изашао.
Прича коју ми је испричао била је прва за српске медије.
Из ње сам изоставио сећање из Лавова, кад су мислили да сам Рус, па ми за окрепљење понудили “коктел од Путинове крви“.
То је прича о кукавицама, онима који убијају с леђа, по лифтовима и кафићима.
И верују да су убили Моторолу, Гивија и ево сад Захарченка.
А нису!
То су људи који су пуцали у своју нерођену децу!
Горан Лазовић
