МАРШАЛ Жуков је рекао: “Ми смо ослободили Европу од Хитлера и то нам никада неће опростити”. И био је у праву

ЈЕДИНО што је више погодило пронатовску јавност у Србији од мојих сусрета са врхом безбедносних и државних структура Руске Федерације било је полагање цвећа на гроб председника СССР Јосифа Висарионовича Џугашвилија, у историји познатог као Стаљин.

Хистерични напади оживели су време резолуције Информбироа донете 28. јуна (да, да баш на Видовдан) 1948. Њихов обрачун са мном је морао изазвати мој обрачун са њима (ако вас је ово подсетило на Крлежин “Печат”, у праву сте).

Стаљинов машарл Георгиј Жуков је рекао: “Ми смо ослободили Европу од Хитлера и то нам никада неће опростити”. Жуков је био у праву, а моја пошта вођи антихитлеровске коалиције је нападнута, јер је по њима Стаљин био диктатор, креатор пакта Рибентроп-Молотов, творац гулага, и симбол руске империје. Диктатор је онај ко користећи силу дође на власт и врши је без процедура и закона. Стаљин није могао бити диктатор, јер га није изгласала козачка скупштина, нити је на власт дошао након пуча, попут петооктобарског или мајданског. На власт је дошао и на њој остао строго спроводећи институционални пут установљен годинама после Октобарске револуције. Оспорити његову легитимност било би као да спорите наслеђе Француске буржоаске револуције и одлука Конвента јер нисте уверени у демократичност изборне кампање тог времена.

Када нам западни политичари објашњавају зашто треба увести санкције Русији кажу нам да је политика дисциплина без емоција и сталних пријатеља у којој су интереси сами по себи довољно оправдање, а братски односи и историја непотребан терет. То што сматрају врлином критичари мог одласка на Стаљинов гроб замерају Стаљину, и то са позиција изненадно откривеног идеализма и политичког романтизма. Без обзира што је реални интерес СССР био да неминовни сукоб са Хитлером што више одложи, Стаљин се осуђује јер се понашао као западни политичари у истом времену и по истом питању.

Није најјасније ни зашто Минхенски споразум, којим су Чемберлен и Деладје (премијери Енглеске и Француске) натерали Бенеша (предеседника Владе Чехословачке) да прихвати да Немачка откине део његове земље (Судетску област насељену већинским немачким становништвом), а све уз присуство Мусолинија, није разлог за избацивање Британије и Француске са позитивне стране историје, а споразум Рибентроп-Молотов, јесте разлог за поништавање места Русије. Минхенски споразум је потписан 29. септембра 1938. а пакт Рибентроп-Молотов 23. августа 1939. године, како деца воле да кажу “први сте почели”. Да не заборавимо да су следећи праксу успостављену Минхенским споразумом своје територијалне апетите на чешки рачун задовољиле и Мађарска и Пољска, што се посебно на доцнијем пољском примеру показалао као веома лош избор. Краљевина Југославија, која је са Румунијом и Чехословачком чинила Малу Антанту, није ни покушала да помогне савезнику, што је била реалполитика која се Југославији вратила већ 6. априла 1941.

Гулази су неславна чињеница, али пракса прогона политичких противника у Сибир није баш почела са Стаљином. Царски гулази нису заобишли ни Стаљина ни Лењина, а ни бројне друге противнике власти. То, наравно, није оправдање за недопустиве злоупотребе и суровости, али како то да они који у гулазима виде довољан разлог за поистовећивање Стаљина са Хитлером не примене исти принцип у оцењивању Титовог Голог отока? Да ли су југословенски партизани исти као немачки нацисти, јер су после ослобођења у Војводини правили логоре за припаднике немачке нације у којима су многи преминули, а огромна већина доцније била протерана? Зашто критичари моје поште Стаљину не затраже да се Рузвелтово име брише из антихитлеровске коалиције због, у његовом председниковању успостављене праксе да се у логоре без суђења затварају амерички грађани јапанске националности као врло сумњив елемент у предвечерје сукоба са царством. Не би било погрешно упоредити Стаљинове гулаге са логорима за Буре у Јужној Африци и бројним другим логорима широм Британске империје у којима је страдао или био сурово мучен никада утврђен број противника британског колонијализма.

Ипак, све критике су само увод за велики Стаљинов грех за који нема одбране. Стаљин јесте симбол руске државности. Чак и у време СССР он је на Западу оптуживан да је без обзира на грузијску националност руски националиста који сања о обнови империје. Почетком Великог отаџбинског рата Стаљин је у Црвену армију вратио царске еполете, државни радио је пренео позив патријарха на борбу, а Стаљин је одржао говор у коме је позвао нацију да се супротстави Немцима следећи примере Суворова и Кутузова. Стаљин је, посебно у свести данашњег човека, симбол руске моћи више него симбол КП СССР. Зато га је нужно изједначити са Хитлером, јер се њиховим једначењем потиру злочини Немаца и њихових савезника. Крајем Другог светског рата Вермахт се масовно предаје западним савезницима, али се очајнички бори са Совјетима. Не зато што брани Европу од руских хорди (звучи врло савремено), већ зато што припадници Вермахта и СС знају шта су радили у Русији и немају дилему да ће им бити враћено без милости.

Претеча промењеног односа према Русији и њеној победи над Трећим рајхом је био сукоб Тито – Стаљин. Титово “не” није “не” Стаљину, већ је “не” Русији и историјским везама Срба и Руса. Титу се аплаудира, не због Покрета несврстаних, већ зато што се сврстао против Русије. Запад од Тита прави легендарног команданта, не зато што је његов допринос победи већи од Стаљиновог, већ зато што је борба југословенских партизана једини пример у Европи који би се могао поредити са совјетском борбом. Било би занимљиво пронаћи припадника НОВ и ПОЈ, а посебно Србина, који је отишао у партизане са жељом да се сукоби са Русима и Стаљином. Благоје Нешковић, предратни комуниста и шпански борац, председник Владе Народне Републике Србије реферисао је Титу о стању у војсци и народу након Резолуције Информбироа: “Уколико нас нападну Румуни, Бугари или Мађари војска и народ ће се борити. Буду ли нас напали Руси, Срби неће хтети да пуцају на њих”. Због таквог става је и смењен 1952. са свих дужности као “колебљивац “.

Да би свеопшти обрачун са Русијом, али и свима који са њом заступају сличан систем вредности, био могућ, мора се променити историја. Последња истраживања кажу да је на западу у млађим генерацијама драматично опао проценат оних који сматрају да је СССР пресудно допринео победи, а посебно је бизаран пример да већина младих Јапанаца сматра да је СССР бацио атомску бомбу на Хирошиму и Нагасаки. Ако је Стаљин исто што и Хитлер, а Црвена армија злочиначка као Вермахт и СС, онда је у борби са Русима све дозвољено и рат ће се водити не само до војничког пораза Русије и наметања нове власти, већ и до територијалне поделе пребогате руске земље на много више делова него што је подељена Немачка 1945. године. Ревизија историје не служи само лечењу савести народа одговорних за холокауст или геноцид над Србима и Русима већ служи као оправдање за сваки злочин и лаж од изазивања грађанског рата у Југославији па до агресије на СРЈ, лажи о неширењу НАТО пакта на исток, гажења Минског, Бриселског или Београдског споразума.

Не нападају мене што сам положио венац на гроб Стаљина, већ што сам подсетио да лаж о једнакости Стаљина и Хитлера није довољна да би оправдала све друге лажи, али и да су Срби увек били на правој страни историје баш као и Руси, па колико год мењали историју.

[НОВОСТИ]