Коментар Амбасаде Русије у Србији (11. октобар 2024.)
Недоумицу изазивају учестали покушаји амбасадора САД у Београду да говори на тему Русије и руско-српских односа, која не спада у његов мандат. То се ради искључиво у циљу да се баци сенка на партнерство Москве и Београда које се ковало вековима, а и на спољну политику обе државе. Као мантра се понављају потпуно лажне тезе о наводној припадности Србије „западној породици“ и „кретању земље према Западу“. Није на Вашингтону нити на нама да одређујемо место Србије и вектор њеног развоја. То је прерогатив њеног народа.
Ми, као представници Глобалне већине која не прихвата хегемонију Вашингтона, немамо намеру да учествујемо у тим прљавим играма без правила (тачније, по правилима која Американци стално мењају у свом себичном интересу). Међутим, нећемо ни да толеришемо отворене лажи и извртање чињеница. Препоручујемо америчком дипломати да схвати да не ваља прибегавати очито злонамерним методама рада усмереним против било које треће земље.
Заузврат, подсетићемо да управо Русија доследно подржава територијални интегритет Србије у односу на Аутономну покрајину Косово и Метохија и настоји да се поштује резолуција 1244 Савета Безбедности УН која је фундаментална за решавање косовског питања, као и Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини од 1995. године. Русија не захтева од Београда да се одрекне узајамно корисне сарадње са било ким. Она развија односе са Србијом искључиво на принципима међусобног поштовања, немешања у унутрашње ствари, суверене равноправности, фер конкуренције, „унакрсне“ промоције достигнућа у области науке, образовања, културе и уметности. Дуги низ година она јесте – и спремна је да остане – поуздан гарант стабилног снабдевања енергијом, модернизације сектора нафте и гаса и електропривреде земље у целини. Гради модерне железнице и диспечерски центар за управљање њима. Активно истражује, раме уз раме са Србима, сферу савремених урбаних услуга. Нуди иновативне методе у медицини. Доприноси значајном јачању одбрамбених способности и сузбијању последица природних и техногених катастрофа. Наравно, списак је далеко од потпуног, али надамо се да ствара општу слику „здравог“ стања и одличних перспектива руско-српског дијалога.
Амбасадор САД више воли да „не види“ све ово. Па, окруживати се илузијама, представљати снове као реалност, његова је лична ствар која, уверени смо, нема никакве везе са перцепцијом већине Срба. Истакли бисмо још само глумљено изненађење Американца да по повратку на Балкан после 20 година одсуства наводно није уочио никакав напредак између Београда и Приштине. У суштини, у томе нема ништа чудно – проблеми који су створени варварском агресијом САД и НАТО на Југославију 1999. године и накнадним незаконитим корацима Вашингтона и његових вазала да одвоје Косово од Србије толико су дубоки и болни да се могу решити само уз консолидоване напоре, како ми кажемо, „целог света“, и присуство добре воље међу инволвираним странама, коју Приштина и њени западни покровитељи нису имали и немају. Учинићемо све што зависи од нас да обезбедимо заиста праведан исход заснован на међународном праву. Србија ту уопште није сама, има на кога да се ослони.
Амбасадору САД, ипак, пошто је толико склон експанзивном тумачењу својих овлашћења, јако препоручујемо да се осврне на поступке сопствене земље у другим регионима у протеклим деценијама и подели са српском публиком – само најзад искрено – мисли о томе у којим кризним зонама је вашингтонска дипломатија или „ратна машинерија” постигла одлучујуће успехе. У Либији? Сирији? Ираку? Авганистану? На Корејском полуострву? Можда у израелско-палестинским односима? Зауставивши дах, чекамо одговор.