АМЕРИЧKИ ПРОФЕСОР ПОСЛАО ЈАСНУ ПОРУKУ СРБИЈИ: Уништавају вам циљано породицу као институцију ЕВО ЗБОГ ЧЕГА (ВИДЕО)

Стивен Баскервил, професор политичких наука на Патрик Хенри колеџу из САД, водећи ауторитет за питања развода, старатељства и породичних судова, одабрао је Србију за једну од дестинација где је промовисао своје књиге Нове политике секса и Стављен под старатељство.

За Србију се није определио случајно, већ је желео да упозори на механизам којим ће се и код нас, као и у другим земљама које подлежу тоталитаризму, разорити институција породице ради потпуног потчињавања транснационалним интеграцијама.

Механизам је веома једноставан: под спољним притиском, уз запажену улогу западних амбасада и уз обимну корупцију елита, уводе се закони којима се у име заштите породице она растаче; када је породица као основна јединица економске производње уништена и кад су разорени односи мушкарца, жене и деце, они постају само појединци којима управља држава, односно корумпирана елита која не полаже рачуне свом народу него онима од којих новац стиже у виду тзв. помоћи, а то су – УН и ЕУ.

Наступајући у Београду и Новом Саду, на предавањима и семинарима које је организовао београдски Институт за европске студије, Баскервил је упозорио да се и Србија увлачи у мрежу глобалног тоталитаризма и да, сарађујући са ЕУ, морамо да будемо веома опрезни јер нису сви закони које препишемо из ЕУ на корист нашег народа.

Примера ради, у јуну ове године је ступио на снагу Закон о спречавању насиља у породици, који је, како је оцењено на једном од поменутих скупова, овластио социјалне раднике да буду оно што су до сада могле само судије и судови, а што за последицу има да се супружници без суђења, одбране и судске пресуде удаљавају из својих породица само на основу притужбе односно пријаве другог супружника, на основу одлуке социјалних радника.

— Ма колико то била добра превенција у случају реалног насиља, то је и добар простор за манипулацију. Толико да постоје основе да се мисли како је закон тако и скројен, не да би заиста штитио од насиља, него да би послужио за насиље над породицом, за њено перфидно разбијање. Наиме, сва правосуђа на свету већ имају законе који кажњавају насиље, свако насиље. Зашто онда посебно уводити закон о породичном насиљу? Па тај закон ради управо супротно – упропаштава породицу.

У вашем је законодавству само прекопирано оно што се већ ради у западној Европи и Северној Америци. Карактеристика тих закона је да дефинишу породично насиље веома широко: да би нешто било проглашено насиљем нема потребе за физичким контактом, то може бити увреда или и мање, и нема никакве везе са оним што насиље у класичном смислу значи.

Ови закони охрабрују супружнике да приликом развода износе лажне оптужбе и да на основу њих један супружник, а то је најчешће отац, буде потпуно удаљен из породице. Не само разведен него и раздвојен од деце. Последица примене овог закона није оно што би било нормално у случају насиља – месеци или године затвора, него уклањање супружника из породице, дома и од деце. Сврха је очигледна: удар на породицу.

Постоји и друга последица, системска, а то је да уведете систем у коме неко може да буде кажњен без правосудног процеса, презумпције невиности или доказа.

Како је то могуће од твораца либералног демократског Запада који формално заговара право на фер суђење? Зар осуда без суђења није једна од основних карактеристика тоталитаризма?
— Јесте. То је тоталитаризам. Још једна важна одлика је то што тоталитаризам задире у приватни живот и његов најинтимнији део – породицу. Не постоји тоталитарнија ствар него да упаднете у нечији дом, растурите породицу и узмете децу. Ви више не управљате својим личним животом.

Ко управља?
— Правни систем, односно социјалне службе под изговором заштите деце преузимају контролу над сваким чланом домаћинства појединачно. Пошто су се за то створили предуслови, тако што је ослабио традиционални морал и улоге фамилије, цркве и вере, у тај вакуум су угуране социјалне службе, иако оне немају адекватно и неопходно правничко образовање.

Каква је улога НВО сектора у стварању тих предуслова, али и у реализацији тоталитаризма у свим погођеним друштвима, па и у српском?
— Добар део овога о чему причамо је идеолошки мотивисано радикалним идеологијама које промовишу разне невладине организације. А већина НВО и у Србији и другим земљама централне и источне Европе се финансира из фондација и од влада земаља западне Европе и Северне Америке. То су НВО које промовишу феминизам и радикалне сексуалне идеологије. Нису невладине, како се представљају, већ под утицајем других влада.

Којих конкретно?
— Финансирају их ЕУ, влада САД – у чему посебну улогу имају амбасаде. Иза многих од поменутих мера стоји влада Норвешке.

Зашто циљано уништавају (српску) породицу као институцију?
— Зато што она, баш као и религија и црква, служе да ограниче власт државе. Поменутим центрима моћи није довољно да имају лојалне политичаре у некој земљи, већ морају да стекну контролу над понашањем људи. Зато према земљама источне Европе, где су још јаке хришћанске вредности, имамо непријатељски расположене медије и НВО. Пољска и Мађарска се опиру политици ЕУ, па видимо како се медији и разне НВО непријатељски односе не само према владама ових земаља, већ и према њиховим народима.

Вратимо се на улогу коју у свему томе имају амбасаде, укључујући ове у Србији…

— Знао сам да је добар део Обамине спољне политике било „гурање“ LGBT права. То се нарочито видело у именовању амбасадора. У Србији сам сазнао како су се ове директиве спроводиле у пракси, што је, наравно, недолично, јер посао амбасадора не укључује мешање у унутрашњу политику домаћина.

Како зауставити то мешање амбасадора у наше унутрашње ствари?
— Морате њихов притисак учинити јавним, мора се сазнати да се то дешава. Американци се могу узрујати ако сазнају шта – односно како – ради њихова спољна политика. Американци подржавају промоцију слободе и демократије, али нису свесни које се вредности заправо промовишу. Једно је охрабривати демократију, а друго подржавати једну страну у унутрашњем сукобу земље домаћина. Већина Американца би се томе противила. Као што им јесте засметало кад су сазнали колико је Обамина администрација преко спољне политике гурала сексуални радикализам и сексуална питања. На челу је била државни секретар Хилари Клинтон.

Сада је дошао Трамп. Морате да учините да се чује да вам сметају страни амбасадори и страни званичници који вам се мешају у унутрашња питања. Тада ће бити одговора!

Шта се може учинити да би се поправило стање настало досадашњим гурањем радикалних политика?
— Морају се промовисати друге вредности, као што је породица и локална заједница, комшилук. Од тоталитаризма ће нас заштитити само интегритет породице, чињеница да постоји сфера приватног живота у који држава нема право да се меша, право родитеља да сами одлучују о васпитању и образовању деце. Исто тако, држава мора да поштује право човека да буде верник и ван своје куће.

Хилари Клинтон је рекла да деца припадају држави. Али то није истина, држава не полаже право на нас, јер смо ми одговорни и другима, а не само држави. Одговорни смо Богу, народу, породици…

Кад су људи почели да игноришу Бога и веру, настао је вакуум, држава је постала Бог и отац, а на место религије су дошле секуларне идеологије: марксизам, феминизам, хомосексуализам итд.

Чиме оне служе тоталитаризму? Која је практична последица тих идеологија? То нису културе продужавања живота.
— Прво, одузимањем права од породице и родитеља, контрола над децом се даје другима: влади, држави… хомосексуалним паровима.

Друго, у праву сте, последица је популациона контрола. Седамдесетих смо имали еколошку политика која је говорила да је потребна редукција популације, а сада имамо ствари као што је LGBT.

Србија на путу ЕУ интеграција усваја законе који су део те агенде? Колико нас ЕУ заправо угрожава?
— Морате се чувати. Активности ЕУ (али и УН) поводом сексуалних питања су много веће него што се о томе говори по медијима. Испод радара, под крилатицом људских права или једнакости и недискриминације, званичници ЕУ се јако много баве питањем породице, и – немајући уопште компетенције за то – уплићу се у ствари као што су породични закони и слично, иако би то требало да буде унутрашње питање држава чланица.

Породична питања су већи део онога што ЕУ ради. Ако хоћете да идете у ЕУ, морате да имате односе са њом. Узмите оно што ваља, али останите чврсти на прерогативима српског суверенитета и унутрашњих питања (а међу њима су и она која се тичу породице). То не спада у надлежност ЕУ, него Србије.

Погледајте како се боре Пољска или Мађарска. И морате да будете опрезни, јер ЕУ нуди добре ствари, као што је новац. Али он онда постаје полуга којом се ЕУ меша у ваше унутрашње ствари. Тако федерална влада САД „заврће руку“ владама држава да раде оно што она хоће. Морате бити чврсти и одлучни да одбраните вредности које су важне за Србију.

Па ипак, у Србији и другим српским просторима је дуго наметана политика растакања нације и националног интереса уз – или кроз – јаке кампање за промовисање вредности глобализације односно за промовисање евроинтеграција и евроатлантских интеграција…, а ту људи престају да првобитно буду припадници свог народа и себе прво виде као део неких мањих група која се боре за своја права, од сексуалних, па надаље… и тек у неки трећи-четврти план стављају народну припадност, вредности свог народа, односно своје земље…
— Да, узнемирујуће је то повезивање људи у транснационалне групе које су дефинисане идеолошки. Имали смо претпоставку да је патриотизам деструктивни тоталитаризам и да изазива рат иако су ратове у 20. веку изазвале транснационалне идеологије, бар колико национализам. Опасно је окарактерисати национализам и патриотизам као нешто што је лоше само по себи, јер се онда отварају врата транснационалним идеологијама, а оне, уместо да буду интегративне, доводе до – поделе друштава.

Зато сам почео да много више ценим националну државу. Не говорим о фанатичном национализму – фашизму, него о патриотизму, јер он као своје наслеђе нуди заштиту локалне заједнице, породице и појединаца од моћи државе и транснационалних организација. А то је важно јер у данашњем свету те транснационалне организације постају све моћније.

Да ли је опасност од нарастајуће моћи транснационалних организација тема за УН?
— Те исте УН, кад се погледају њихове активности испод оног радара који бележи њихово заузеће за очување мира, често наступају непријатељски према породици. Под паролом развоја, УН иду у земље у развоју и у њима, слично као и у Европи, користе новац да би ослабили традиционалне вредности тих народа, њихову религију и друго. Чак праве такве развојне пројекте који растурају породице и раздвајају жене и децу од мушкараца. Имају програме – као што је и у Србији случај са, на пример, питањем породичног насиља, и имају пројекте, у оквиру којих издвајају жене и дају им новац са директним циљем да маргинализују, одстране мушкарце и поделе породицу.

А погледајте Запад. Наше индустријски развијене земље. Ми смо се развили због – породице. Породица је основна јединица економске производње. Породичне економије су била места на којима је почела производња и оне су те које су створиле модерне економије.

Уништити породицу у некој земљи значи држати ту земљу у сталном сиромаштву и у зависном положају према онима који дају новац и другу помоћ. Али то што се њима удели, то није развој, него полуга за подређеност. Економски развој се постиже организовањем породице, заједнице и производних јединица. А не удељивањем новца.

Ту је незаобилазна и глобална корупција, на коју је указао министар Ивица Дачић у Њујорку, кад је рекао да од новца који стигне, део оде јер је обавеза корисника помоћи да ангажује скупе консултантске куће (наравно, са Запада)…
— Цео програм помоћи је заправо под критиком, јер добар део новца иде на финансирање корупције. И то на корумпирање елита. Опет ћу да истакнем да се ми на Западу нисмо развили ни уз чију помоћ, него тако што смо сами стварали производњу. Развили смо и слободу, и то тако што наше владе добијају новац од нас, од пореза, а не од спољне помоћи, или од нафте и сличног. Од кога влада добије новац, њему полаже рачуне.

Хоћу да кажем да онај народ који добија помоћ, није само осуђен на то да се неће развити, него ће још и пропадати преко дејства разних полуга, у које спадају и закони који се баве породицом.

Шта сте још хтели да поручите нашем народу?
— Моји родитељи су били владини службеници, одрастао сам као атеиста, а касније сам постао верник и усвојио хришћанске вредности, за које се сада борим. Био сам у Пољској, Чешкој, Румунији и Русији. Волим Источну Европу, ту сам се оженио и живео. Србијом сам био фасциниран, али до сада нисам долазио. Био сам у Хрватској. На основу свега што сам имао прилике да видим, желим да вам поручим да нисте сами. У том смислу, волео бих да видим више пријатељства између Босне, Хрватске и Србије јер су ваши народи верници и имају вишу заједничког између себе него што имају њихове елите. И на западу имате пријатељске народе иако то медији не показују.

Да ли је раније, у традиционалним системима вредности, било оволико насиља у породици и друштву и која је улога медија у овом феномену?
— Знате, посао медија је да истражују корупцију и злоупотребу власти, али то више не раде…

Медији се баве тиме што шире токсичну културу путем ријалити програма и људе преображавају у агресивније.

И раније је било породичних проблема, али су се решавали уз помоћ фамилије, комшија, људи који са нама иду у исту цркву или свештеника. То су биле неполитичке и неагресивне интервенције, то је била морална обавеза свакога од нас: ако постоји проблем у породици, хајде да га решимо, јер је он и наш проблем. А данас се само каже: „што се ти мешаш, то није твоја ствар“. И онда наша породица постаје ствар жандарма. Сада морамо да уложимо напор да ствари преокренемо, јер тај жандарм долази уз одређену цену.

Разговарала Диана Милошевић