Аутор: Петар АКОПОВ, РИА Новости
СЈЕДИЊЕНЕ Државе би могле кренути у војну операцију, али не тамо где су потребне, не у Украјини против Русије.
Америка готово отворено прети војном инвазијом на једну од најмањих држава на свету – Соломонова острва. Иако је ова држава у Океанији мала (само 700 хиљада људи и хиљаду острва), а млада (44 године независности), она заузима веома важно место како на мапи пацифичког региона, тако и у америчкој историји.
Уосталом, овде је извојевана прва велика победа над Јапанцима током Другог светског рата – током битке за Гвадалканал.
У фебруару 1943. евакуација Јапанаца (који су у пролеће 1942. заузели ово острво које су контролисали Британци) вратила је иницијативу Американцима и сматрала се прекретницом у рату на Пацифику. Претња јапанске инвазије на Аустралију, последњу велику државу у региону коју није окупирала империја, тиме је уклоњена.
И шта, сада су Соломонoва острва поново угрожена?
Да, и та се прича упоређује са нацистима: аустралијски министар одбране Питер Датон рекао је пре неки дан да су растуће амбиције данашње Кине сличне амбицијама нацистичке Немачке 1930-их. Дакле, ево га…
Да ли сте мислили да Англосаксонци сада вичу само на Русију: „Хитлер, Хитлер“? Не, по законима жанра, европски Хитлер мора имати азијског партнера. И није чудно што је то Кина.
И док је Пекинг Датонове „одвратне“ и „безумне изјаве“ већ назвао ратном пропагандом и клеветом против Кине, направљене у себичне политичке сврхе (наговештај предстојећих аустралијских парламентарних избора у мају), све је много озбиљније: демонизација Кине, као и Русије, свесна је политика Англосаксонаца.
Кина је одавно оптужена не само за ауторитаризам, већ и за геноцид (Ујгури у Синђангу – и није важно што се борба против терориста представља као етничко чишћење), и за планове за експанзију, односно да је претња суседима и миру уопште.
Нема доказа? Нема везе, главно је стално понављати тврдњу о „претњи“ – кинеској (баш као и руској).
У том смислу, прича о Соломоновим острвима је веома знаковита.
Англосаксонци су подигли галаму око кинеских планова да створе поморску базу на острвима, али шта се заправо дешава?
Још у марту се појавио нацрт безбедносног споразума између две државе. И то не на највишем нивоу, већ на нивоу полицијских управа. Овде је важно подсетити да недавно није било никаквих односа између НР Кине и Соломонових острва: острвска држава је била једна од последњих не-патуљастих земаља на свету која је признала Тајван.
Пре две и по године, у јесен 2019. године, Соломонова влада је коначно признала НР Кину, што није изненађујуће, пошто нормалне везе са највећом светском економијом могу бити толико корисне за сиромашну земљу. Али, и тада је овај корак изазвао незадовољство Англосаксонаца: Сједињених Држава, и Аустралије.
Јасно је да они једноставно не желе да пусте Кину у Океанију, коју сматрају својом сфером утицаја и пољем за обуздавање Пекинга. Без финансијске и комерцијалне полуге за такво обуздавање, они једноставно почињу да тресу ситуацију на терену: иста Соломонова Острва су покушала да је једноставно упропасте.
САД су се ослањале на власти најмногољуднијег острва – Малаите. Тамо су изјавили да се не слажу са признањем НР Кине и чак одржали референдум о независности.
Шта је разлог заоштравања сепаратизма (осим међуострвских противречности које су за Соломонска острва вечне)? Махинације Англосаксонаца, који су давали паре (додуше тајванске) и објашњавали како ће лоше бити под Кинезима.
Прошле јесени чак су се у престоници, Хонијари, десили антивладини немири (уз учешће гостујућих Малаитана), који су се завршили немирима, покушајем упада у парламент и погромима у Кинеској четврти. И да ли је због тога Кина послала трупе?
Не, увела их је Аустралија (и то не први пут), јер она има одбрамбено-безбедносни уговор са Соломоновим острвима.
Свиђа ли се властима острва оваква зависност од Англосаксонаца (не само Аустралије, већ и Британије и САД)? Наравно да не – схватају да лако могу да упропасте своју државу. Стога је одлука о склапању споразума са НР Кином сасвим оправдана са становишта бриге за јачање прилично климавог националног суверенитета.
Можда Пекинг жели да искористи слабост Соломонових острва и да их се дочепа, да тамо направи поморску базу – уосталом, то је управо оно чиме Аустралијанци плаше себе и друге?
Кинези су 19. априла објавили да је споразум са острвима већ потписан.
Међутим, односи се на сарадњу у области заштите живота и имовине грађана, по којем НР Кина има право да пошаље полицијске снаге и војна лица „да помажу у одржавању јавног реда“. Постоји и клаузула о могућности примања кинеских бродова у луке земље „у складу са њиховим потребама и уз сагласност Соломонових Острва“, а то Англосаксонци покушавају да представе као први корак ка стварању поморске базе.
У Аустралији је почела хистерија – Кинези су 2000 километара од нас! – а Американци су послали међуресорну делегацију у Хонијару (12 хиљада километара од обале САД). И, иако је премијер Согавер уверавао Јенкије да неће бити кинеске војне базе, САД се нису смириле.
Помоћник америчког државног секретара за питања источне Азије и Пацифика Данијел Критенбринк, који се састао са Согавером, рекао је да „споразум има потенцијалне регионалне безбедносне импликације не само за нас, већ и за савезнике и партнере широм региона“:
„Наравно, ми поштујемо суверенитет Соломонових острва, али такође желимо да јасно ставимо до знања да ако се предузму кораци за успостављање де факто сталног кинеског војног присуства, онда ћемо имати озбиљне забринутости и адекватно ћемо одговорити на њих.”
Када је Критенбрик упитан да ли одбацује могућност војних операција Сједињених Држава у случају успостављања кинеске поморске базе, он је отворено рекао да не искључује – „да ће Сједињене Државе предузети војну акцију против Соломонових острва“.
Односно, шта се дешава?
САД имају десетине база дуж кинеске обале – од Јужне Кореје и Јапана до Сингапура – али последњих година повећавају притисак на Кину у Пацифику.
АУКУС, блок створен заједно са УК и Аустралијом је, заправо, војни блок. Кина нема ниједну базу у овом региону, али, наравно, жели да пружи бар могућност својој морнарици да уђе у стране луке. Али, и то Англосаксонци проглашавају за агресију и претњу себи и својим савезницима – са свим последицама које из тога произилазе. Укључујући и независне државе које имају дрскости да бране своје право да самостално доносе одлуке.
Дакле, ова прича није о далеким Соломоновим острвима (она су иначе међу пет земаља света које немају дипломатске односе са Русијом). Ово је прича о стварном односу Англосаксонаца према туђем суверенитету.
Истовремено, они ће наставити да приказују Кину и Русију као „претњу миру и демократији“.
Ми се не морамо навикавати, савршено разумемо са ким имамо посла.
(Факти)