Након упозорења Ирану („САД посматрају шта радите“), амбасадорка Ники Хејли у петак је сазвала хитни састанак Савета безбедности УН поводом немира у Ирану. А тај састанак је учинио да она и ми делујемо смехотресно.
Француски амбасадор појаснио је Хејлијевој да питање односа држава према унутрашњим нередима није брига СБУН. Руски амбасадор указао је да би УН требало да истраже сукобе на протесту Окупирај Волстрит и опхођење полиције Мизурија према демонстрантима у Фергусону.
Пре педесет година, 100 америчких градова врвело је од немира након убиства Мартина Лутера Кинга. У њих је послата војска. Године 1992. у Лос Анђелесу су избили најгори нереди на тлу САД у 20. веку, након што су у Сими Велију ослобођени полицајци који су премлатили Родни Кинга. Да ли је наш однос према овим нередима био предмет интересовања УН?
Конзервативци од оснивања УН 1946. захтевају да та организација држи свој нос ван наших домаћих питања. Да ли смо сада прихватили надлежност УН да надгледају унутрашња превирања у државама чланицама? Састанак у петак окончан је неуспешно након што је амбасадор Ирана предложио да се Савет безбедности позабави израелско-палестинским питањем или хуманитарном кризом изазваном ратом који Саудијци, уз подршку САД, воде против Јемена.
Ова епизода разоткрила јје болест од које пати америчка спољна политика. Недостају јој доследност, кохерентност и морална јасноћа; рефлексно је интервенционистичка и следи различите стандарде за пријатеље и непријатеље. Тако је Америка изгубила готово универзално дивљење и поштовање које је уживала на крају Хладног рата. Ова обесна генерација све је то одбацила.
Размислите да ли се Иран према овим протестима односи на начин који заслужује већу осуду него вансудска убиства дилера дроге која се приписују нашем филипинском савезнику Родригу Дутертеу, за којег председник наводи да ради „фантастичан посао.“? Или како стоје у поређењу са насилним свргавањем председника Египта Мухамеда Морсија које је 2012. извео генерал Абдел ел Сиси и потоњим хапшењем више хиљада следбеника Муслиманског братства?
Да ли је Иран заиста најгори случај на данашњем Блиском истоку? Хасан Рохани је победио на председничким изборима освојивши 57 одсто гласова. Ко је изабрао Мухамеда бин Салмана, престолонаследника и будућег краља Саудијске Арабије?
Владимира Путина такође осуђују за злочине против демократије који се толеришу нашим пријатељима. У Русији хришћанство цвета, а председнички кандидати агитују против Путина. Део руских медија га редовно критикује. Како ствари стоје са хришћанством у Саудијској Арабији и Авганистану?
Наводи се да је Путинов режим одговоран за смрт неколико новинара. Али више новинара је у затвору у Турској, нашем NATO савезнику, него у било којој другој земљи на свету. Кад ћемо усвојити Закон Магњицки против Турске?
Свет превише често види Америку која куди своје противнике за грехове против наших „вредности“, док истовремено аболира савезнике, све док следе наше вођство. У протеклих 18 месеци није прошао ниједан једини дан да нисмо прочитали или чули бес елите због напада Кремља на „нашу демократију“, при чему се мисли на хаковање сервера DNC и мејлова Џона Подесте.
Колико људи се уопште сећа открића да је Кина у 2015. хаковала личне податке о милионима америчких владиних званичника, бивших, садашњих и будућих? Док Кина прогорни хришћане, Русија подржава рестаурацију хришћанства након 70-годишње владавине лењиниста. У Путиновој Русији Комунистичка партија има кандидата који ће се на изборима такмичити против њега. У Кини Комунистичка партија има апсолутни монопол политичке моћи и нико се не кандидује против Ксија Ђинпинга.
Кинеска анексија острва Парасел и Спартли и целог Јужног кинеског мора наишла је на благе протесте, док се Русија бескрајно критикује због тога што је без проливања крви повратила Кримско полуострво, које је још за време Романових било руска територија. Кина, са неколико пута већом економијом и 10 пута већом популацијом од руске, далеко је највећи изазивач америчком статусу једине суперсиле. Чему онда оваква наклоност према тој земљи?
Међу разлозима због којих америчкој спољној политици фале доследност и морална јасноћа је то што ми Американци више не можемо да се сложимо око тога шта су наши витални интереси, ко су наши прави непријатељи, које су наше вредности, или како би требало да изгледа једна добра и богоугодна земља. Да ли је Америка Џона Ф. Кенедија била боља земља од Обамине Америке?
Други светски рат и Хладни рат пружили су нам моралну јасноћу. Ако си се супротстављао Хитлеру, па макар био и морално чудовиште попут Јосифа Стаљина, био си наш партнер. Од Черчиловог говора о „гвозденој завеси“ из 1946. до краја Хладног рата, ако си био уз нас и против онога што је Реган назвао „Империјом Зла“, па макар био и диктатор попут генерала Пиночеа или шаха Пахлавија, био си добродошао у камп светаца. Али данас кад ширење демократије више није америчка мисија у свету, шта је тачно наша мисија?
„Велика Британија је изгубила империју“, рекао је Дин Ачесон 1962, „али још увек није нашла своју улогу.“
Нешто слично би се могло рећи за нас данас.
Патрик Бјукенен
Превео Александар Вујовић
Извор: standard.rs / buchanan.org
