Пензионисани амерички генерал Дејвид Петреус изјавио је недавно „да је Владимир Путин најбољи поклон НАТО-у од времена хладног рата”. Потврдио је тако чињеницу да Америка увек мора да има неког противника: комунизам, тероризам, Русију, Кину… И није био у праву Михаил Горбачов када је у смирај распада Совјетског Савеза рекао Џорџу Бушу: „Учинићемо вам нешто страшно, оставићемо вас без противника.” Горбачов је то заиста и урадио, али то није умирило аспирације САД и НАТО према ширењу на Исток, при чему је Збигњев Бжежински јасно поручио да „САД више никада неће дозволити да било која држава у свету достигне моћ некадашњег Совјетског Савеза”.
И било је тако све до појаве Владимира Путина. Његов говор на Безбедносном форуму у Минхену 2007. године био је пророчански, јер поручио је Западу: „Свет није само ваш”. Годину дана касније догодила се Грузија, девет година раније Косово, па Ирак и Либија, и Москва је схватила да је свет 21. века свет војно јаких. После је стигао државни удар у Украјини, па Крим, а онда и Сирија. Управо је Сирија довела до тога да Москва и Вашингтон размене ставове о томе ко је „изузетна нација”, а ко није.
Може се рећи да је кодекс понашања и мапа пута америчке суперсиле 21. века модерна империјална доктрина, то је најнационалистичкији и најконзервативнији план још од времена Роналда Регана. Поједностављено то значи да САД никоме неће дозволити да покуша да доведе у питање америчку војну супериорност, нити да Вашингтон жели да толерише стратешку пат-позицију у каквој је био за време хладног рата са Москвом.
То је показатељ једне империјалне граматике, која свој врхунац достиже у националној фантазији да САД представљају неку врсту легитимног наследника Римског царства. Владимир Путин је пре неколико година у свој колумни у „Њујорк тајмсу” аргументовано оспорио то наследство, америчка десница била је констернирана.
„Ниједан народ 19. века не може да одржи корак са нашим освајањима, нашим колонијалним успесима и нашом експанзијом, ништа нас више неће зауставити”, изјавио је још 1895. сенатор Хенри Кебот Лоџ. Политичари су, према чувеној формулацији Теодора Рузвелта, сањарили о једном „сплендид литл вор”, или „сјајном малом рату”, који би пружио оправдање за међународну експанзију САД. Теодор Рузвелт се дивио британском империјалном књижевнику Радијарду Киплингу: „Хоћу да САД постану доминантна сила на Пацифику. Амерички ће народ остварити највећа дела једне велике силе.” Новинар Марс Хенри Вотерсон је овај империјалистички дух деведесетих година 19. века резимирао поносним, али истовремено и пророчким речима: „Ми смо једна велика империјална република, позвана да изврши пресудан утицај на човечанство и да свет обликује онако како то до сада није пошло за руком ниједној другој земљи, па чак ни Римском царству”.
„Чињеница је”, писао је пре седам година уводничар „Вашингтон поста” Чарлс Краутхамер, један од најутицајнијих идеолога америчке нове деснице, „да од Рима ниједна земља није поседовала такву културну, економску, техничку и војну надмоћ”. Још 1999. у време бомбардовања Југославије Краутхамер прокламује: „Америка штрчи над светом као колос. Откако је Рим разорио Картагину нико други није достигао такве висине.” Римско царство постало је тако у Вашингтону референтна тачка нове америчке деснице. Аналогија са Римом, као и свеприсутност речи „империја” у америчкој штампи сведоче о изградњи једне империјалне идеологије, јер Америка није случајно данас војно ангажована у земљама где су некада биле ангажоване британске колонијалне трупе: Авганистан, Блиски исток… Изградња данас „посрнулих” држава и њихових демократија само је наставак посла некада самосвесних Енглеза под колонијалним шлемовима.
Још један идеолог америчке деснице Дајнеш Џсоуза, који је радио као истраживач на „Хуверовом институту”, објавио је пре 19 година чланак врло речитог наслова „Похвала америчкој империји”, у којем каже „да би Американци коначно требало да спознају да је њихова земља постала најузвишенија империја коју је свет икада познавао”. Овим публицистичким паликућама нове америчке деснице придружио се и професор Стивен Питер Роузен са Харварда: „Наше време није време борбе против неког ривала, јер њега напросто нема.”
То што идеја о империји радикално противречи класичном токвиловском самоопажању Американаца, утерујући притом у лаж и идеју да Америка представља демократски изузетак међу модерним државама, то очигледно не представља никакав непремостив проблем за америчку нову десницу. У том контексту Европа не фигурира као самостална стратегијска сила, већ као зависна зона која нема ни воље ни способности да брани свој рај, њена заштита зависи од воље Америке да води рат. Збигњев Бжежински је то лепо формулисао: „Наше европске савезнике држимо у стању зависности, остале европске земље која нам плаћају данак су под нашим туторством, уједно спречавамо и могуће удруживање варвара”.
Краутхамер му се, не баш суптилно, придружио: „Америка је добила хладни рат, ставила у џеп источну Европу, смрвила Србију, Ирак и Авганистан и сасвим узгредно показала да је Европа ништа. ”
Онда се појавио Путин и отворено рекао да то неће ићи баш тако. Зато је и популаран у Србији.
Мирослав Лазански
