Нереди и протести у Ирану трају већ шести дан. Иако западни медији тврде да су протести у порасту, не видим никакве доказе за то у различитим видео записима који се појављују на мрежи. Легитимне протесте због пораста цена, пропасти приватних банака и против новог неолибералног буџета којим се уводи драконска штедња председника Роханија преотеле су банде „побуњеника“, очигледно усмераваних из иностранства, преко различитих интернет апликација, нарочито Телеграма и Инстаграма:
„Изгледа да је Амад њус (Amad News), канал на Телеграму, одиграо кључну улогу у таласу протеста. Наводно припада новинару у егзилу Рахолаху Заму, сину високог реформистичког клерика који је рекао да је морао да побегне из земље пошто је оптужен да одржава везе са страним обавјештајним службама…“
Блокирање специфичних контролних канала показало се недовољним:
„Специјални софтвер који се користи за заобилажење владиних филтера још увек се може лако преузети. И у понедељак, као и у другим данима, било је позива на протесте на интернету и на спољним сателитским каналима на персијском језику.“
Блокада интернет апликација данас је укинута.
Изгледа да су изворни протести због економских питања угасли пошто је председник Роухани потврдио њихову легитимност, признајући да постоје економски проблеми – којима ће се више посветити, како је обећао. У ствари, о правим протестним маршевима постоји само неколико нових видео снимака, али нас западни медији засипају лавином снимака нереда, паљевина и сукоба са полицијским снагама. Протестују групе од по пар стотина људи или мање. Контрадемонстрације, у којима се изражава лојалност Исламској републици, а о којима западни медији не извештавају, веће су од антивладиних протеста. Од 28. децембра до сада, протеста и нереда било је у укупно 66 градова, али сваке ноћи се одвија само око 30, што указује да постоји некакав план – свакодневне промене места протеста би требало да спрече да полиција буде спремна да одмах одговори.
Групе демонстраната су величине између 30 и 80 људи, плус нешто посматрача. Изгледа да користе „час овде, час онде“ стратегију, премештају се када стигне полиција. „Побуњеници“ су у неким градовима напали полицијске станице, касарне и чак крали ватрогасна кола. Неки побуњеници очигледно покушавају да се дочепају оружја.
Све у свему, изгледа да у свему овоме учествује само пар хиљада људи, углавном младића. У Израелу, због корумпираности Нетањахуа, сваке недеље протестују хиљаде, у Француској је за Нову годину запаљено преко хиљаду аутомобила, али ништа од тога није допрло на насловне стране западне штампе, која је десетак протеста у Ирану сместа прогласила револуцијом.
До сада, и колико је мени познато, пала је 21 жртва „мирних протеста“: најмање пет полицајаца убијених у нападима; два случајна пролазника су прегажена отетим ватрогасним колима; шест „демонстраната“ је погинуло у нападу на полицијску станицу у граду Кахдериџан, чији гувернер каже да су нападачи били наоружани.
Исто кривотворење фотографија „великих демонстрација“ и „доказа“ бруталности владе примењено у започињању рата у Сирији видимо и сада, за Иран. Да би се „јавност упознала“ са величином демонстрација, користе се видео снимци демонстрација у Аргентини и Бахреину. Твит са „бахреинским“ видеом „новинарке“ који тврди да је била у Ирану добио је више од 17 000 ретвитова. Као доказ бруталности иранске полиције користе се видео снимци из Шпаније, па чак и сцене из играних филмова. У једном видео снимку у коме човек лежи на леђима час се тврди да је упуцан, час да је доживео срчани удар после полицијског напада пиштољем – електричним тизером. У сваком случају, не виде се ни прострелна рана ни каква друга траума. Највероватније, даса се само пригодно „онесвестио“.
Терористичка група Народни муџахедини Ирана, једна од чланица Савета иранског отпора, „процурела“ је тобожњи записник са састанка иранске владе, који би требало да покаже да је у паници због протеста, а посебно у страху од „лидеркиње“ муџахедина Марјам Раџави. Народни муџахедини Ирана су се надавали добрих пара за подршку политичара, посебно из Вашингтона, посебно незаобилазног Џона Мекејна. „Ирански“ муџахедини су се у иранско-ирачком рату борили на страни – Ирака. Али када су напале Ирак, САД су их послале у посебне логоре под својом контролом. По извештају Сејмура Херша из 2012. године, америчка војска је муџахедине обучавала диверзантским и тактикама за изазивања побуне на територији САД(можда и тамо, али…Улога државе Албаније у техеранском терористичком нападу – прим.прев.). „Народне“ муџахедине ирански народ жестоко мрзи, али их се не плаши, без обзира што њихово ангажовања на самом почетку протеста (преко веб-сајта и других пропагандних средстава) указује да им је можда намењена значајна улога у изазивању оружаних сукоба у Ирану.
Добро познати амерички неоконзервативци већ траже „више помоћи“ за „ирански народ“. Али та помоћ би била таквог облика да би само погоршала његову економску ситуацију.
У чланку Iran – Early U.S. Support For Rioters Hints At A Larger Plan сам написао да мислим да општији план подстрекача ових немира не подразумева изазивање насилне промене режима и оружан сукоб, него изазивање такве реакције иранске владе која се може употребити да се изврши притисак – посебно на Европљане – да се Иран поново подвргне изолацији. Такво моје мишљење сада је потврђено ауторским чланком ционистичког лобисте Мајкл Синга у „Вашингтон посту“, у коме каже:
„Ако режим ипак прибегне насиљу, међународни одговор би требало да се фокусира на дипломатску изолацију. Европске и азијске државе би требало да смање дипломатске односе са Ираном и његово учешће на међународним скуповима. Санкције би такође имале своју улогу…“
И гле чуда, неоконско уредништво ВП-а се с тим потпуно слаже па још и појачава глас израелског лобија:
„Европски лидери, до сада преопрезни, требало би већ једном да проговоре…Ирански председник Рохани је у недељу признао да су притужбе демонстраната легитимне и да имају право да протестују. Трампова администрација и друге западне владе би требало да за циљ имају да га држе за реч – дипломатским средствима, али и претњом санкцијама ако дође до нових крвопролића.“
Немири на садашњем нивоу никако не угрожавају иранску републику. Уколико се неки „демонстранти“ дочепају оружја, интензитет може, али мало, да се промени. Такође, ако не добију материјалну и „помоћ“ у људству споља, као што се десило у Сирији, ситуација ће се ускоро смирити. Иранци су против таквог насиља и влада тек треба да искористи бројне могућности које јој стоје на располагању.
У ранијим чланцима сам изнео доказе да Трампова администрација – у тесној сарадњи с Израелом – одавно припрема интензивирање сукоба са Ираном. Пре пола године, ЦИА је основала специјалну канцеларију на чије је чело поставила високорангираног јастреба увек спремног да предводи напад на Иран. Прошлог месеца, Трамп је именовао, да води Одељење за Блиски исток Стејт департмента, још једну антииранску тичурину.
Још од кад је ирански народ успешно обавио „промену режима“ 1979. године, САД и Велика Британија воде непријатељску политику против Ирана. Час су је попуштали, час појачавали, али карактер јој нису мењали никада. Са Трампом ћемо се тек нагледати непријатељских акција. Ники Хејли је већ затражила хитну седницу УН-а о ситуацији у Ирану – што је и смешно и тужно када се имају у виду свакодневна масовна убиства САД и савезника у Јемену, Сирији и Палестини. Али садашња операција вероватно је само део много шире антииранске стратегије која тек треба да постане видљива.
Превод: Александар Јовановић
Извор: cirilizovano.rs / moonofalabama.org
