На почетку своје књиге Права застава: Теодор Рузвелт, Марк Твен и рађање америчке империје, Стивен Кинзер објашњава да се чини да амерички „ентузијазам за стране интервенције опада и отиче као осека… У неким тренуцима смо пали у ватру праведног беса. Уверени у нашу моћ, покретали смо ратове и уклањали владе. Затим смо се обуздали и повукли – док циклус не крене испочетка.“
Ако се занос за војним авантурама у иностранству креће као плима и осека, онда сада видимо више песка и блата него чисте воде. Американци нису у страху у погледу покретања нових ратова. Управо супротно, они верују да су војне интервенције САД подриле њихову безбедност, и они желе да пробају нешто друго. На пример, истраживање које су заједнички спонзорисали институт Чарлс Кох и Центар за национални интерес открило је да 51 одсто Американаца верује да нас је наша спољна политика након 11. септембра учинила мање сигурним. Такође, Американци желе више ресурса посвећених изградњи код куће, а не у иностранству. Приближно осам од десет упитаних жели да додатни новац од опорезивања буде намењен домаћој потрошњи, а не за огромне војне инвестиције.
ТРАМПОВ КОНТИНУИТЕТ
У међувремену, анкета коју је наложио Комитет за одговорну спољну политику открила је да скоро 71 одсто Американаца жели да њихови представници у Конгресу ограниче интервенционистичка настојања Вашингтона. Американци верују да је рат последње средство. Они желе „јасно дефинисане циљеве за које би се одобрио војни ангажман у иностранству, укључујући и временски оквир и дефинисање онога што би у конкретном случају представљало победу. Они такође желе надзор и одговорност Конгреса у вези са местом где су трупе смештене и у погледу тога шта је остварено у иностранству.“ Према тој анкети велика већина Американаца такође жели уверавања да се оружје и опрема који се обезбеђују другим земљама не користе на начин који штети недужним цивилима.
„Истраживање је показало да се 67.4 одсто америчких бирача не слаже са тим да руководство Конгреса одобрава нашу укљученост у конфликте у иностранству без формалног одобрења војне акције – или чак и без дебате о томе“, објаснио је Бил Долбоу, портпарол комитета. Доналд Трамп није постао председник захваљујући својим ставовима о спољној политици, али је урадио добар посао међу бирачима који су сумњали да се земља не креће у правом смеру. То је укључивало и незадовољство нашим искуствима из недавних ратова.
Ипак, упркос свим његовим говорима о исушивању мочваре и боцкању естаблишмента, Доналд Трамп није започео радикално реструктуирање националне спољне политике. Он је одобрио ескалацију рата у Авганистану, и обавезао се да америчке трупе у централној Азији тамо остану још неко време. Повећао је број америчких војника у Европи, наставио обимно и узнемирујуће војно присуство у азијско-пацифичком региону, и продубио америчко учешће у грађанским ратовима који бесне у Сирији и Јемену. Он се чак чини спремним да покрене рат на Корејском полуострву, који би у погледу изгубљених живота и потрошених ресурса могао да надмаши све ратове након 11. септембра.
Други имају другачије циљеве у виду. На пример, Џон Болтон осуђује Заједнички свеобухватни акциони план, испреговарани споразум који је поставио стриктне лимите иранском нуклеарном програму, а који је Трамп одувек мрзео. Болтон се уместо тога залаже за политику већег притиска у циљу „окончања Исламске револуције из 1979. године пре њене 40. годишњице.“
„ЗАПАМТИТЕ МЕЈН“ ЕФЕКАТ
Болтон покушава да уједини читаоце Волстрит џорнала у већем непријатељству према Ирану евоцирајући успомене на америчке таоце заробљене пре више од 36 година, уочи револуције која је збацила шаха подржаваног од стране Американаца. У ранијем периоду јастребови рата и они који се залажу за агресивнији спољнополитички наступ викали су „Запамтите Мејн“ (Мејн је назив америчког ратног брода чија изненадна и никада до краја истражена експлозија је 1898. довела до рата између САД и Шпаније; прим. прев) како би Американце гурнули у ратну помаму.
Али, као и раније, рутина постаје заморна. Чак су и неки од најгласнијих империјалиста крајем дветнаестог века почели да поново размишљају о мудрости територијалне експанзије војним освајањима у првој декади двадесетог века. Имајући прилику да преузме контролу над Доминиканском Републиком 1904, председник Теодор Рузвелт је одговорио: „Имам сличну жељу да је анектирам као што би набрекла змија желела да прогута бодљикаво прасе.“ Удаљени Филипини су за Рузвелта били још већа главобоља. Он је био забринут у погледу тога да би они могли да постану геополитичка препрека у односима са Јапаном.
Историчар Дејвид Мејерс објашњава: „Американци су били привремено збуњени и на неки начин нервозни у погледу своје империје и цене одржавања колонија.“ И још увек су. Чуо сам кредибилне извештаје о томе да су високи званичници из области националне безбедности у Трамповој администрацији фрустрирани истраживачима у тинк-тенковима и академицима који указују на то да не постоји одрживо војно решење за тренутну пат позицију са Северном Корејом. Белу кућу забрињава чињеница да истраживања процењују стопу смртности и деструкције која би се десила у случају рата, и да тако подривају кредибилитет њених претњи, наводно смањујући вероватноћу да ће Ким Џонг Ун капитулирати пред америчким захтевима.
Међутим, ако су такве приче истините, Трампова администрација не би требало да криви белтвејске стручњаке и телевизијске аналитичаре зато што говоре истину. Председник и његови саветници за националну безбедност морају да разумеју да се раширено незадовољство америчког народа у погледу ратова које водимо вероватно неће ускоро смањити. Укратко, председник би требало да преиспита своју веру у војна решења у погледу комплексних, можда и нерешивих проблема.
А уколико он – и остали око њега – остану уверени да ће више ратова излечити оно што нас боли, јавност ће вероватно почети да трага за новим лидерима који озбиљно узимају у обзир њихове бриге.
Кристофер Прибел – потпредседник за одбрамбене и спољнополитичке студије на институту Кејто и аутор књиге Проблем моћи: Како нас америчка војна доминација чини мање безбеднима, мање просперитетнима и мање слободнима.
Превео Иван Ристић
Извор: standard.rs / nationalinterest.org
