Иако је доскора владајућа Демократска партија социјалиста (ДПС) покушала да се огради од данашњег “патриотског” скупа у Подгорици, организованог против, да цитирамо, “окупаторске и националистичке власти” (чиме је фактички признат легитимитет изборне победе три опозиционе листе!), истурајући у први план фантомске монтенегринско-неокомитске организације као његове организаторе, читавој слободној (а након недељних избора и ослобођеној) јавности Црне Горе јасно је да иза овог скупа не стоји нико други до лидер ДПС, председник и донедавни апсолутни господар Црне Горе Мило Ђукановић. Притом, имајући у виду процене да би се током скупа могли догодити насилни инциденти, Ђукановић грађанима Црне Горе шаље јасну и недвосмислену поруку да му нису важни њихови животи и безбедност, већ искључиво сопствени и опстанак на власти политичко-безбедносно-криминогене хоботнице коју је претходних деценија створио.
У контексту поменутог скупа, посебну пажњу и позорност јавности изазива најава доласка групе навијачких “ултраса” из Сплита и Загреба, који би били опремљени српским и старим црногорским заставама и пратећим обележјима, и који би током скупа изазвали насилне инциденте, за које би потом биле окривљене просрпске и друге опозиционе снаге. Након тога, хрватским “ултрасима” би било омогућено да “под окриљем ноћи” напусте Црну Гору, а симпатизери доскорашње опозиције, пре свих они који се декларишу као Срби и следбеници Српске православне цркве (СПЦ), били би оптужени не само за угрожавање “патриотског” ДПС скупа, него и за удар на темеље црногорске државности.
Иначе, индикативно је да је посебно велико интересовање за данашњи скуп присутно у срединама у којима преовлађују националне мањине, чији политички представници и даље мисле да Црне Горе нема и не може бити без Ђукановића и његове ДПС камариле, и да ће њихови (првенствено материјални) интереси бити неповратно угрожени након промене власти.
Може се слободно рећи да се у поменутом сценарију “свечарског” насиља, којим ће ДПС и Ђукановић покушати да преокрену резултат избора на којима су, иако су избори одржани на “њиховом” терену, уз небројене махинације које су сами установили и усавршили, доживели потпуни дебакл, крије врло опасна намера да очекивани инциденти буду искоришћени за суспендовање демократије и увођење ванредног стања, под плаштом наводне заштите уставног поретка. На тај начин, победници недавно окончаних избора би, уз оптужбе за умешаност у изазивање инцидената, били означени као издајници и фактори угрожавања уставног поретка, а сами изборни резултати одбачени.
Након тога, у крајњем исходу, као једини стубови власти били би инаугурисани Ђукановић са једне стране, као доживотни господар монтенегринско-латинично-безбожничке Црне Горе, и аморфна маса његових присталица, скупљених са коца и конопца, са друге стране, која би била представљена као скуп високоосвешћених аутентичних патриота, задужених да акламацијом потврђују Ђукановићеве одлуке. Тако би Ђукановић, према сопственим замислима, поново добио шансу да се прикаже као израз “аутентичне воље грађана”, а не као узурпатор слободног избора већине становника Црне Горе.
Нема никакве сумње да у земљама које сматрамо развијеним демократијама скуп попут данашњег у Подгорици никада није виђен, нити би био замислив. Требало би се озбиљно помучити да би се замислила ситуација у којој, након хипотетичког изборног пораза, немачка канцеларка Ангела Меркел организује слављенички скуп својих присталица. Или да то исто учини поражена страна на предстојећим председничким изборима у САД. Прилично невероватно, зар не? Е, ту на сцену ступа Ђукановић, провинцијски аутократа заогрнут демократским рухом, уверен да је далековидији од убедљиве већине сопствених грађана, и већи од њихове слободно изражене воље.
Због свега тога, данашњи обред “догађања народа” и “одбране” наводно угрожене државности Црне Горе би требало посматрати као својеврсну психотерапеутску сеансу за Ђукановића и његове сараднике у врху ДПС, након изборног фијаска жељне победничких поклича, а уствари дубоко уздрмане наговештајем будуће изолованости на црногорској политичкој сцени и осипања њихове донедавно наизглед недодирљиве империје. Али и као опомену за Брисел и друге западне инстанце о томе ко је, колико до јуче, био њихов фаворит у Црној Гори, и наводни главни промотер демократских тековина у региону.