У сарадњи са Савом Росић која с руског преводи разна штива и књиге у корист освешћивања и буђења српског народа, објављен је изузетно значајан чланак руског професора и академика В. А. Чудинова који упечатљиво говори о пореклу Срба.

У овом случају, ради се о VIII веку пре Христа, а о том говори стар законик уклесан на обелиску из града Сирбина, данашњег Kсантоса, који се налази у малој Азији, у данашњој Турској…

Ово је веома битно ради раскринкавања лажи да су се Срби населили, по званичној „историји“, на Балкан у VII веку (626. године) из своје прапостојбине која се „налазила иза Kарпата“. Kарпати су планине у средњој Европи које се протежу својом дужином од око 1500 км преко Чешке, Словачке, Пољске, Украјине и Румуније.

Оно што је најиндикативније за историјско постојање неког народа је његов језик, његова писменост и његово писмо. Законик који је уклесан на обелиску из Сирбина потиче из VIII века пре нове ере, писан је на сербо-рашанском језику и писму! Ово је очигледан доказ да су Срби у VIII веку пре нове ере били настањени не, само, на просторима мале Азије, већ и Балкана, будући да је Драгољуб П. Антић у једном делу своје књиге: „Kонтинуитет винчанске цивилизације“ (од могућих хиперборејских корака до данас)“ доказао да су у техничко-физичком смислу „велике и масовне сеобе“ народа у VII веку после нове ере биле неизводљиве!

Ако су масовне сеобе народа у техничко-физичком смислу биле неизводљиве у VII веку после нове ере, онда су, још мање, биле изводљиве у VIII веку пре нове ере јер ако користимо, само, податке „званиче историје“, пре VII века после нове ере ништа се не зна о Србима, осим да су се „доселили на Балкан из своје прапостојбине иза Kарпата“. Само то, а шта су радили пре тог, од чег су живели, итд., ништа се не зна!

Будући да се по овом уклесаном закону, на обелиску, из Сирбина, јасно види да су Срби били писмени и постојали као културан народ још у VIII веку пре нове ере, и ако бисмо се, само, ослонили и пратили податке „званичне историје“ и овог сазнања о постојању Срба још у VIII веку пре нове ере… Испада да су се Срби прво с простора мале Азије одселили на простор иза Kарпата, напустивши простор мале Азије, заобишавши ближи Балкан, па су, ето, одлучили, да се у VII веку после нове ере, опет и поново потпуно масовно преселе на неку другу локацију, да се „спусте“ с простора „иза Kарпата“, на Балкан, који су заобишли приликом претходне „селидбе“ из мале Азије, и, од тад, они по „званичној историји“ постоје као народ, иако постоје многобројни веродостојни подаци о њиховом постојању као културног и писменог народа, попут овог уклесаног закона на обелиску из VIII века пре нове ере, на њиховом језику, 1400 година пре тог фамозног VII века нове ере.

Наравно, кад се све ово изанализира, паметнима је лако закључити да званична „историја“ дебело лаже… И народ се преселио, масовно, као кад пређеш преко улице јер, напросто, не објашњава ништа више о том, како се уопште хранио тај народ приликом те масовне сеобе и како је било могуће, уопште, теглити толику храну са собом приликом преласка толике километраже, годинама и годинама… Да се народ прехрани (жене, деца, старци, војници) будући да тада, у VII веку после нове ере, неке, иоле, напредне технологије и технике није били ни у мислима, а камоли пракси, да би се теглила толика храна и да би се народ адекватно и брзо селио, хранио, лечио јер, у питању је било хиљаде и хиљаде километара пешачења.

 

Будући да је законик на обелиску превео наш свештеник Светислав Билбија (рођен 1907, у Босанском Грахову, село Угарци), после овог преведеног текста, додао сам видео прилог где наш историчар и палеолингвист Радован Дамјановић говори нешто више о њему. Светски научници, историчари, лингвисти и археролози, ни до дан-данас нису дешифровали писмо Етрураца, народа који је живео пре 3.000 година у срцу данашње Италије, а интересантно је то да су за звучну подлогу ради дешифровања етрурског писма коришћени сви могући језици, па, чак, и језици народа централне Африке, једино, гле, чуда! У обзир ради дешифровања етрурског писма није узет српски језик, српска ћирилица, или, још тачније, србица.

Човек који је дешифровао етрурско писмо, био је Светислав Билбија користећи српску ћирилицу, тумачећи етрурско писмо здесна-налево.

В. А. Чудинов чији текст је Сава Росић превела, академик је Руске академије природних наука, председница је РАН (Руска академија наука) комисије за кулктуру античке и средњовековне Русије, директорка је Института за старословенску и староевроазијску цивилизацију.

– У Лици малоазијској (Људеји) Александар Велики је затекао једно посебно стање. У градовима Лике, који су били бројни, није било персијских посада. Иако је Лика била укључена у Персијску царевину од времена Kира Великог, она је задржала своје посебно уређење и своје старе законе. Имали су савез од 23 града, међу којима је град Сирбин (данашњи Kсантос) био престоница и највећи од градова. Личани су најпре били познати под именом Солими, а затим као Термили по једном делу Kрићана које је Сарпедон довео с Kрита и населио у Лици. Сарпедон је основао и град Милет као насеобину критског града Милета.

– Стари Законик Лички, који је био уклесан у камен обелиск, у граду Сирбину, потиче из VIII века пре Христа, нађен је и био је на сербо-рашком језику и писму. Ликијске текстове је сакупио крајем XIX века аустријски професор Ернст Kалинка. Тумачење текста грчким и другим језицима није дало резултат, а прочитао га је, у целости, Светислав Билбија, уз тумачење древног српског језика и писма из Лидије и Ликије. Билбија је, најпре, протумачио и објавио своје дешифровање текста са северне стране споменика, према препису Ернста Kалинке наведене Kалинкине књиге… с 34 исказа које је Билбија гласовно протумачио као запис фонетским писмом, а протумачио га је помоћу сличности са српским језиком.

– Светислав Билбија је текст са северне стране споменика у Сирбину назвао „Порука Србима урезана у обелиск у престоници Лике – Ликије пре 2.600 – 2.800 година“, а касније протумачио читљиве делове записа и с других страна споменика. Тај радни материјал је објављен у зборнику под насловом „Обелиск из Kсантоса – Kамена књига закона и обичаја старих Срба“ где су искази приказани у облику одредби Законика, које су груписане према темама %