Запањујуће идентични механизми рушења Владе Србије 2001-2003 који се поново примењују од 2014. године
Медијска мрежа Антидот објавила је први део истраживања у коме се доказује да се напади, којима је изложена политика коју спроводи председник Србије Александар Вучић и коалициона влада коју предводи СНС, одвијају по истим механизмима и обрасцима као и напади којима је била изложена политика владе Зорана Ђинђића, због покушаја да се у Србији учине суштинске реформе.
– Иако по много чему различити и на политички супротном полу од Зорана Ђинђића, Александар Вучић имао је једну, кобну, заједничку особину са Ђинђићем. Најпре као премијер, а потом и као председник Републике, показао је жељу и одлучност да реформише Србију, прикључи је модерним европским нацијама, створи од ње савремену, богату и угледну државу. Чим је ту своју намеру у пракси и демонстрирао, механизми коришћени у сатанизацији његовог реформског претходника почели су да делују – наводи се у досијеу Антидота.
Анализирајући механизме којима је рушена прва реформска влада Зорана Ђинђића, истраживачки тим Антидота установио је да су се они одвијали по одређеном шаблону, правилу кроз 9 основних тематских области етикетирања и оптуживања: криминализација; диктатура и цензура; напади на чланове породице, блиске сараднике, пријатеље и кумове; издаја националних интереса; оспоравање економске политике; некомпетентност носилаца државних функција; контрола и притисци на правосуђе; крађа избора и манипулације изборним системом и, на крају, ширење општег безнађа, дефетизма и нихилизма сваке врсте које се огледа у вођењу кампања „Србија на дну“ и „никада нам није било горе“. Идентични механизми примењени су и у рушењу Владе Александра Вучића када је започео суштинске реформе.
У истраживању се наводи да избор тема помоћу којих су рушене реформске владе није био нимало случајан, већ је смишљено био концентрисан на оне области на које су грађани посебно осетљиви и у којма је, лепљењем етикета, најлакше дискредитовати и дисквалификовати политичке противнике.
Поред идентично примењених матрица и образаца, карактеристично је да су у нападима на реформске владе и њихове челне људе, у значајној мери учествовали чак и исти друштвено-политички актери чији је циљ да се, спречавањем реформи, на рачун развоја друштва као целине задрже раније стечене привилегије и заштите партикуларни интереси. Поменути напади, по правилу долазе из редова конзервативних делова Академје и цркве, отуђених делова дубоке државе, екстремно десничарских и анархо-либералних делова такозване интелигенције, идентичних представника невладиних организација, самопроглашених медијских експерата, делова обавештајно-криминалних структура, ратних профитера, медијских магната и финансијских тајкуна.
У истраживању се табеларно подсећа на бројне примере из којих се види да су у тим нападима неретко учествовале исте јавне личности и медији. Тако су у дифамацији Ђинђића и Вучића учествовали појединци попут Велимира Илића, Оље Бећковић, Теофила Панчића, Амфилохија Радовића, Горана Марковића, Боже Прелевића, Матије Бећковића, Драгана Маршићанина, Славише Лекића, Марка Јакшића, Небојше Медојевића, Зорана Ивошевића, Гордане Суше, Гордане Игрић, те медија попут Блица, Времена, БИРН-а (IWPR), Б92, НИН-а, Вијести, Пешчаника, Радија Слободна Европа, Национала, Курира….
– Почев од априла 2014. године, када је Александар Вучић преузео премијерску функцију и када је постало јасно да је његова влада спремна да се упусти у озбиљне друштвене реформе, већ виђена матрица напада на реформске напоре владе Зорана Ђинђића почела је да се понавља. Тако је, преко ноћи, Вучић такође постајао диктатор окружен криминалацима, а како је време одмицало тежиште оптужби померало се и ка оптужбама за цензуру медија, контролу правосуђа, лошу економску полтику, крађу избора, некомпетентност, те криминализацији најближих сарадника, пријатеља, кумова и, посебно, чланова породице, да би све по правилу на крају се повезало са издајом националних интереса – стоји у досијеу.
Да се у наведеним случајевима не ради о грађанској критици која се упућује свакој власти, доказује обимно истраживање да су најгласнији протагонисти критике реформских влада упадљиво ћутали у периоду од 2004. до 2012, а већина њих је и хвалила тадашње власти. Сви економски показатељи говоре да је управо у том периоду урађена највећа пљачка и девастација Србије – 24 криминалне приватизације, неодговорна косовска политика која је резултирала једностраним проглашењем независности Косова и паљењем западних амбасада, када је неодговорно политичко коцкање довело до судске одлуке да је проглашење Косова било законито и, уз извлачење ове теме из УН, потпуно усмерило даљи процес осамостаљења јужне српске покрајине, али и периоду када је у Србији успостављена највећа контрола над медијима од стране маркетиншких агенција блиских кабинету тадашњег председика Србије Бориса Тадића…
Запањујући примери и сличности механизама и афера потврђују се и кроз медијску релативизацију претњи којима је био изложен Зоран Ђинђић током „случаја Багзи“ и покушаја атентата код хале Лимес, што се готово до детаља поклопило са релативизацијом случаја пронађеног оружја у близини породичне куће родитеља Александра Вучића у Јајинцима. У тексту се наводи и готово идентично поклапање образаца криминализације носилаца власти у случајевима убиства Момира Гавриловића из августа 2002. године и случаја убиства Оливера Ивановића у јануару 2018. године за шта је у делу јавности, по већ виђеном систему етикетирања, одговорност приписана државном врху Србије.
У истраживању се наводи да недавна отоврена претња, коју је Славиша Ристић, посланик са Косова и Метохије, упутио председнику Србије Александру Вучићу, само потврђује да су поменути механизми идентични и да је мантра „проћи ћеш као Ђиђнић“ претња свима у Србији да се окану реформи и пута у Европи јер овде важи правило „не таласај брале, Србија је ово“.
Цео текст можете прочитати на овом линку.
Извор: anti.media / informer.rs
