У серији „Попадија” се кроз хумор полако мења православни дискурс. Баналност и простаклук нису случајни: циљ је да се идеолошке поставке другоправославаца „спусте у народ”
Нисам ни знао за нову хит серију „Попадија”. Али пошто је овај „медијски удар” изазвао толико пажње у мојој Цркви и пошто су људи које ја изузетно ценим (вл. Фотије, вл. Давид, Александар Раковић…) писали и говорили о томе, решио сам се да и ја прођем „топлог зеца” гледања свих доступних епизода. А и да напишем неколико речи о томе.
Прво што увек треба урадити кад је овако нешто у питању је провера ОСИНТ технологијом.
Укратко: ОСИНТ (OSINT – Open-source intelligence) [1] у овом случају значи да се на Википедији отвори страница Попадије – занемари све остало и претражује само оно што нам говори ко је и зашто направио ову серију. Свако од тих имена се онда „гуглује” и за сваког од „иницијатора” се реконструише радна и професионална биографија и његова повезаност са мрежним структурама (где је учио, шта је и са ким радио, од кога је добијао стипендије и грантовe, итд). Брзо се добије врло јасна слика и о серији и о људима који су је направили.
Зашто је ово важно? Зато што у неким случајевима (као што је овај) нема отворених података да су неки тамо амерички фондови директно платили да се СПЦ блати. Ова серија није наручен пропагандни медијски материјал. Већ је једноставно инициран „пројекат”, а „своји кадрови” су већ сами „спонтано” одвукли причу у потребном правцу. Другим речима: нисам комшији преорао башту већ сам само „случајно” померио дирек на тараби и омогућио његовој кози да се провуче у његову башту. Нисам „пројектовао” понашање козе, нисам козу обучавао за медијски рад, нисам кози давао конкретне инструкције, већ сам само искористио све оно што комшија већ има и само сам створио услове да се догоди оно што мени треба. И што је најважније: нисам оставио никакве трагове, нема сведока, коза не може рећи да је била мој агент. Она је радила оно чему је одувек и тежила. Ја сам само створио „наратив” – причу, околности, окружење, а све остало се одиграло „некако само од себе”.
НСТМ – Другоправославци
Ја, за разлику од наших владика, не видим ништа чудно и необично у „наративу” саме серије. Она јесте банална и проста, али нема ништа „црквено ново” у њој. Смисао и правац понашања и деловања свештеника и попадије су, на жалост, у потпуности тренд у нашој Цркви данас. У серији на неколико места провејава централна идеја као узгред споменута: поп и попадија желе да мењају и село и сељане. Не да им служе и чувају поредак већ да мењају и „модернизују и унапређују”. То је оно што би се могло назвати НСТМ – Нова српска теолошка мисао или једноставно другоправославци. Потанко изложена и образложена и на сајту теологија.нет, и у текстовима вл. Максима (Васиљевића) и медијској промоцији вл. Григорија (Дурића) и вл. Добријевића и целог низа „модерних теолога” (Кубат, Џалто, Јефтић, Пантелић, Перишић, Милићевић и др.). Све што нас „шокира” у првих пет епизода – већ је увелико „наратив” НСТМ и „теолошки мејнстрим” у нашој Цркви данас. Чак се може речи да је место и улога нашег, старог, српског, светосавског богословља у данашњој СПЦ, врло сликовито, речито и верно приказана кроз лик пензионисаног проте! (Ни нас затуцане нису заборавили! Хвала им!)
Серија је врло професионално урађена по свим правилима психолошког и наративног рата. То се мора признати. Простачки и вулгаран хумор је намењен прецизно дефинисаној и таргетираној гледалачкој публици (гледачи ријалитија). Употреба хумора није случајна: један од Прозора Овертона управо то подразумева – кроз хумор и смех полако мењати дискурс. Баналност и простаклук такође нису случајни: време је да се идеолошко-теолошке поставке НСТМ „спусте у народ” и да се са теолошко-академских висина приподнесу сељачији српској на њој разумљив начин. А иначе све остало је у потпуности на трагу НСТМ – и презир према српском народу и обичајима, и изругивање аскези.
Теоријско-идеолошке поставке НСТМ се у серији одлично уносе у народни црквени живот. То је део утицаја на подсвест. Као што нам је вл. Григорије саопштио у једном од клипова – ношење сукње и мараме је „бљак”, тако да у серији само неке затуцане сељанке тако носе, јер модерна жена иде у цркву гологлава и у панталонама. Али уместо да се пише једно по једно – можда је једноставније да читалац погледа један по један клип вл. Григорија и нађе у серији „имплементирање” ових НСТМ „заповести” у сеоској српској пракси. (И за мушкарце: „заповести владике Григорија о правом мушкарцу” у журналу „Задовољна – Нова” [2]). Једино што у првих пет епизода није конкретизовано је одговор на питање: „тампони или улошци” – владика је јасно дао нове теолошке и научне поставке о менструацији, али је попадије (а и све остале вернике, за сад) оставио у недоумици „са крилцима или без” приступати Светим Даровима. Али кад једном православни владика почне да гледа право у очи наше жене и ћерке и да се са њима домунђава преко Инстаграма око менструације – онда се више не може говорити о узвишености и духовним оријентирима.
Мангупи у нашим редовима
Серија „Попадија” је само један од начина промоције другоправославаца. Ако се мало пажљивије погледа: исте идеје се промовишу на разним нивоима, разним циљним групама на њима прилагођен начин. У Академији наука то је на један начин, младим јапијима је то клиповима преко Инстаграма, теолозима је то преко сајта „теологија.нет”, средњој класи то је преко ауторских текстова у недељницима, студентима кроз предавања на Филозофском факултету, младима преко друштвених мрежа, гледачима ријалитија преко серије „Попадија” итд. Идеје су исте – само је маркетинг професионално одрађен тако да је канал комуникације одабран и садржај прилагођен одређеној циљној групи.
На крају једино остаје питање: ако другоправославци већ увелико постоје у СПЦ – зашто екранизација тога изазива револт, ужаснутост и увређеност у Цркви? Ако ова тумачења деценијама нису осуђена на Саборима – зашто сада изазивају овако бурну реакцију? Одговор је једноставан: нико у Цркви није очекивао да ће академске лудорије и егзебиције „ових наших” изаћи у народ. Црква вековима функционише као затворена друштвена група. Хиљадама година оно што се дешава у уском кругу теолога не излази ван тог круга („своји смо!”). И није тако без разлога. Црква није кутија са бомбонама – кад се једном отвори, тешко да ће се икад више затворити. Или како је одавно речено: „од акваријума се може направити рибља чорба, али од рибље чорбе не можеш после опет направити акваријум”. Ако владика једном пређе на теолошке поставке менструације – тешко да ће то остати само на томе. Сваки владика (па и вл. Григорије) је „тренд сетер” – и кад једном „лансира” тренд – сви ће кренути да провлаче Цркву по блату. То се онда више не може контролисати и ограничавати.
Друг Лењин је одавно рекао: „Доћи ће нам главе мангупи у нашим редовима”. И заиста: идеје другоправославаца долазе из епископата, из Сабора. А разни (амерички) медијски канали, хумор, простаклук, исмевање – су само средство мангупима у нашим редовима.
Слободан Хаџи Стојичевић је аутор књига „Мрежни рат против Срба“ и „Хибридни рат против Српске православне цркве“. Ексклузивно за Нови Стандард.