Мени се, наиме, чини да власт о обојеној револуцији не прича само из пропагандних разлога. Она заиста верује да има посла управо с обојеном револуцијом, и придржава се већ разрађених начина борбе против ње.

Најбољи доказ за то је запоседање Пионирског парка и простора испред Скупштине (тзв. Ћациленд). Људи се питају шта је смисао тога, и зашто је цео тај простор постао неприступачан.

Али, у литератури о обојеним револуцијама – а посебно у оној о њиховом сузбијању (која је најразвијенија у Русији) – указује се да је „стварање територијалне енклаве“, као „одскочне даске за ширење и консолидацију власти опозиције“ један од кључних стратешких потеза превратника. Као примери се наводе Мајдан у Украјини, Трг слободе у Тбилисију, или трг Тахрир у Каиру. Одатле се кретало на околне владине зграде, или се побуна зракасто ширила по целој земљи.

Такође, централна територијална енклава побуне важна је не само из стратешких, оперативно-превратничких разлога, већ и из пропагандних. Из перспективе опозиционих медија, „маса се најпре згусне на једној микроскопској географској тачки, (…) затим се тај простор пропагандно претвара у једину позорницу где се ишта значајно одвија и на коју је концентрисана сва пажња, да би, на крају, телескопским сочивима та тачка била вештачки увеличана до гигантских размера“.

Енклава, наиме, постаје слика целокупног друштва, његовог расположења и његове воље. А ако је воља народна хитна смена власти – ко сме да буде против тога?

Да би се то предупредило, препоручује се превентивно блокирање простора. И то је управо оно што власт ради, још од 6. марта, полако ширећи запоседнуто земљиште испред Скупштине.

Као што је то недавно објаснио Ивица Дачић, „Пионирски парк им треба за радикализацију протеста, за блокаду целог тог простора испред Скупштине, за блокаду Председништва, и свега осталог“ (Скупштине града Београда, Уставног суда, Поште Србије/Телекома, итд). А „нешто што би угрозило витално функционисање државе, животе грађана, ми не можемо да дозволимо“.

Други показатељ да власт озбиљно доживљава протесте као обојену револуцију јесте њен однос према изборима. Иако су напредњаци сваки час расписивали ванредне скупштинске изборе (2014, 2016, 2022. и 2023), чим су их студенти затражили (5. маја) власт их је одмах одбила.

Опозиција је то одбијање протумачила страхом власти од студентске изборне листе, као и истраживањима која, по претпоставкама опозиције, показују да власт овога пута губи изборе.

Мени се пак чини да ће посреди можда пре бити увид, који се стиче из литературе о обојеним револуцијама, а по ком су најчешћа тема превратничких протеста били – наводно или стварно – покрадени избори.

Наша власт се једноставно боји да ће студентско-грађански покрет – чак и ако избори буду најпоштенији – објавити да су избори покрадени (ако не победе). То ће онда бити коначни импулс за општу побуну и довршење обојене револуције. Зато власт чека да се бунтовници уморе, а блокаде и протести, временом, издувају, па да тек онда закаже изборе.