Синоћ је у препуној сали Друштва црногорско-руског пријатељства „Свети Георгије“ одржано вече посвећено пуковнику славних Кошара Љубинку Ђурковићу. Прије емотивног говора и свједочења пуковника Ђурковића о томе шта се то збивало на Кошарама те 1999. године, публика је имала прилику да чује госте вечери; Велизара Касалицу, глумца никшићког позоришта, Горана Перовића, народног гуслара и Славка Перошевића, епског пјесника.
Касалица је одрецитовао пјесму „Писмо ћерки са Кошара“, Перовић је уз струне гусала изузетно отпјевао пјесму „Косовски бој“, да би потом публику одушевио епски пјесник Перошевић који је пожелио добродошлицу пуковнику Ђурковићу.
Када је ријеч господин Ђурковић сви присутни су устали и уз најдуготрајнијим аплауз од када постоји Руски дом у Никшићу поздравили истинског хероја одбране Кошара.
Ђурковић је током своје бесједе врло емотивно причао о свим херојима који су положили своје младе животе у одбрану наше домовине и у одбрану нашег светог Косова. Током говора, у очима овог прекаљелог борца заискрила је суза када би публику својим приповиједањем вратио у тај хладни април на голетима и јаругама неприступачне Кошаре.
„Мене је Господ Бог изабрао да ја командујем тим небеским херојима, јер су Кошаре неиспричана прича. И после мене, и после неколико деценија, после 100 година наћиће се неко да неки заборављени тренутак изнесе на свјетлост дана“, рекао је Ђурковић упутивши поздраве породицама погинулих бораца на Кошарама.
„Када је тога тренутка 9. авприла на Велики петак у раним јутарњим сатима када је пребачена ватра артиљерејска у реон карауле Кошаре, тог тренутка у заграничном дијелу на територији републике Албаније налазила се импозантна војна сила, у првом ешалону се налазила 6000 војника форматираних. Тачно да су били састављени регрутовани војници из састава албанске популације, како ми то кажемо ОВК, међутим није било баш тако, јер они јесу носили тај презнак, али су они 1998. и 1999. спутањем у редове НАТО војске, чинили управо први ешалон НАТО снага. Они су регрутовали професионалце, нијесу о само биле шиптарске терористичке снаге, ми смо то мало пребрзо тако „крстили“, већ је то био први ешалон НАТО снага. У другом ешалону се налазила цијела албанска дивизија, друга пјешадијска, бројно стање је било од 7-10000 људи са свим елементим борбеног распореда и артиљерија и оклопним возилима и ракетним средствима, а у резерни се налазила импозантне НАТО снаге доведене из разних база широм Европе, а то је цио дивизион артиљеријско-ракетних бацача, тенковски батаљон, ескадрила од 24 летилице“, описао је пуковних непријатељску војну спремност и додао:
„Са наше стране тек стотинак граничара који су вршили редовну граничну службу у заграничном дијелу на дужини граничне линије 7.100 км. У тром тренутку налазило се неколико органа по 10 људи на одређеним мјестима куда би могле да крену непријатељске групације. И још на неких километар налазила су с ејош два вода, моторизоване бригаде чији сам ја био командант у том тренутку. Неко је тај тренутак упоредио са Цером јер је то било исто стратегијско изненађење за нашу војску. Нико није очекивао, сви процијењени правци да ће НАТО снаге које су концентрисале велику технику и силу прво у Македонији, па у Албанији и да су могући правци из Албаније на призренско, односно врбничком правцу и на моринском правцу, али нико није баш могао да буде тако проницљив да би НАТО хтио ту да изведе то стратегијско изненађење„.
Тог 9. када је прихваћена борба, нијесу могли да зауставе на граничном прелазу ту хорду која је нападала и дозволилу су манервом у назад да непријатељ уђе на нашу територију од 100 до 500 метара, да би 10. априла консолидовало се командовање под вођством генерала Павковић, Лазаревић. Ђурковић по наређењу својих претпостављених преузима команду и креће се у противнапад.
Од тада свакодневни јуриш на „нож“, док коначно 15. на 16. априла није направљена линија на граничном прелазу и непријатељ задржан ту 67 дана уз свакодневне борбе.
Говор пуковника Ђурковића прекинут је више пута уз громогласни аплауз, док је говорио о последњим моментима небеских јунака који своје животе нијесу жалили за своју домовину јер су знали да иза њих се налази Грачаница, Дечани и остале српске средњевјековне светиње.
Ђуковић је говорио о хероју Пеђи Леовцу који је са својом јединицом као чета за интервенцију на Мајаглави јуришао и дошао а граничну линију, а прије доласка Леовац је био рањен 1998. године и налазио се на опоравку, а када су почеле ратна дејства он је без ичијег позива дошао и преузео смртоносни јуриш.
„Војници и јунаци са Кошара ће добити споменик у Београду, али је први договор био да то буде преко пута Скупштине, али су се нашли НАТО лобисти да то спријече и да се нађе неко друго мјесто у Београду“, рекао је Ђурковић и нагласио да ће јунаци са Кошара добити споменице и да ће им бити омогућена непрекидна доживотна здравствена заштита и материјални статус да достојно живе.
„Кошаре су ушле у предање и легенде, иако су НАТО лобисти толико ојачали да оспоравају све активности које треба преузети према палим јунацима и да им се узврати оно што су заслужили“, закључио је Ђурковић.
На крају је пресједник Друштва добровољних давалаца крви „Свети Сава“ Миодраг Пековић даривао пуковника позлаћеном иконом Богородице, а потпресједник Друштва „Свети Георгије“ Велимир Касалица у име Друштва даривао госта Златном граматом којом су одликовали 125. моторизовану бригаду приштинског корпуса. Водитељ вече је био Велимир Луле Касалица.
