Тог историјског 19. априла, 1867. године, на црвеном свиленом јастучету, у Доњем граду на Калемегдану, турски управник града Али Риза-паша предао је кључеве града Београда српском владару кнезу Михаилу. Предаја је била праћена 21 топовским пуцњем, а српски барјак се после неколико векова поносно завијорио на Калемегдану. Пар недеља касније, 7. маја, са савског пристаништа испловила је лађа „Делиград“ са последњим турским војником.
Заоштравање односа
У то време, Србија и Београд су представљали револуционарни центар за цело подручје Балкана. На све лошије односе Турске и Србије, све више су утицале сталне чарке и отворена непријатељства између српског и турског становништва у Београду, условљење донекле и све већим насељавањем српског становиништва у будућем престоном граду, после добијања аутономије Хатишерифом из 1830. године. У данима и месецима који који претходили коначном повлачењу Турака из Београда, стање у граду је било критично. Турски војници су готово свакоднено пљачкали, убијали и силовали српско и остало нетурско становништво и нису се обазирали ни на протесте српских званичника, као ни страних конзула који су се налазили у Београду. Посебно у периоду између 1857. и 1862. године, забележен је велики број тешких злочина над цивилима и сматра се да је управо општи турски зулум био повод за дешавања из 1862. године.
Инцидент на Чукур чесми
Као иницијална каписла за одлазак Турака послужила је пуцњава код Чукур чесме, који је узбунила све становнике београдске вароши. Наша историја бележи да је турски војник ударио српског дечака Саву који је захватао воду са чесме. Овде се приче разилазе, и док неки сведоче да је од последица ударца дечак преминуо, други бележе да је тешко повређен, али да је преживео и одведен кући. Без обзира која је верзија тачна, ово је навело озлојеђено српско становништво да крене према чесми, где су се већ налазили представници српске власти, који су имали задатак да починиоца приведу надлежним органима. Њихово присуство није могло да спречи тучу и пуцњаву између Турака и Срба, у којој су Турци убили заповедника српске жандармерије Симу Нешића и жандарма Ђорђа Нишлију, што је навело окупљене Србе да се врате својим кућама, узму оружје и врате се на место сукоба. Сукоби и пушкарање су се наставили током читавог дана и ноћи, док тек пред зору министар Илија Гарашанин и командант београдске тврђаве Ашир-паша нису потписали примирје. У овим сукобима погинуо је и поручник жандармерије Ивко Прокић, док је више жандарма рањено.
Након сахране погинулих, 17. јуна (5. јуна по старом календару), Срби су се вратили у своје домове,и сви су мислили да је сукоб завршен, али Ашир-паша имао сасвим другу намеру. Наређује отварање ватре из топова који су се налазили на градским зидинама. У првом моменту, Срби су били изненађени, али су се врло брзо прихватили оружја и кренули у борбу. Прикључили су им се и добровољци из унутрашњости Србије жељни борбе против Турака. У град долази и кнез Михаило, и проглашава опсадно стање у Београду, док се са барикадама чита његов проглас где се позива на рушење турских управе.
Нажалост, турска посада Београдске тврђаве је била бројнија, тако да су постојале мале шансе да се Београд потпуно ослободи турске власти. Овај ток догађаја није одговарао ни страним конзулима који су се од почетка залагали за мирно решавање сукоба, па је поново испословано примирје. Међутим, овај привремени мир није умирио ни Србе ни Турке, тако да се непријатељство стално осећало.
Повлачење турске војске из Београда
После више година преговора и дипломатских настојања, Србија добија самосталност средином марта 1867. године, када је кнезу Михаилу у Истанбулу турски султан предао ферман о предаји преосталих утврђених градова: Београда, Смедерева, Соко, Ужица, Шапца и Кладова. Овај документ је свечано представљен на Калемегдану пре 151 годину, или тачније 19. априла 1867. године, када су Срби су коначно протерали Турке с ових простора. Ту се враћамо на причу са почетка, када је Али Риза-паша уручио кључеве Београда, и других важних градова Србије, кнезу Михаилу, а са Београдске тврђаве скинута је турска застава која се пуна четири века вијорила као симбол владавине Турске над Србијом. Српска стража заменила је турску. Овој свечаности присуствовали су српски великодостојници, представници земаља великих сила, представници и српске и турске војске, као и целокупно грађанство Београда. Последњи одред турске војске напустио је Београд 24. априла 1867. године, а дан касније град је напустио и последњи турски командант београдске тврђаве Али Риза-паша. Тако су окончане године напетости због поделе надлежности над београдском вароши између српске и турске стране.
Џамије у Београду и оријентални дух Београда
Од пада средњовековне српске државе, Беогрд је прелазио из руку у руке Мађара, Аустријанаца и Турака. Свака од ових култура настојала је да остави свој архитектонски и културни траг, па су тако да и Османлије од освајања 1521. године, поступно насељавали Београд и претварали га у китњасти оријентални град. Педесетак година после освајања града, 1571. године у Београду су већ успоставили 27 махале, градска насеља. Убрзо је у Београду био изграђен велики број јавних купатила – хамама, трговачких ханова и џамија. Београд је већ крајем шеснаестог века, по својој лепоти и величини, у многоме надмашивао Будим, Софију, Сарајево, Скопље и многе друге градове европског дела Отоманског царства. Он постаје „Дарол-џихад“ – Кућа ратова, како су га називали. Приликом првог преласка у аустријске руке, крајем 17. века, многе џамије су порушене, а оне које су остале неоштећене, претворене су у хришћанске цркве.
Од 217 београдских џамија и многобројних монументалних, верских објеката које су Турци изградили за време своје владавине, до данашњих дана остала је само Бајракли џамија, поткуполна џамија скромних димензија и архитектуре. Ова џамија је 1946. године стављена под заштиту државе као споменик културе и на њој је о томе утиснута бронзана плочица завода за заштиту споменика културе града Београда.
Спомен-обележје на Калемегдану
На месту где је пре 151 годину последњи турски командант Али Риза-паша предао кључеве града кнезу Михаилу Обреновићу, постављена је спомен плоча како би нас подсећала на дан када је Београд коначно постао слободан. Период турске владавине исписао је многе странице наше историје, и данас често можемо да осетимо оријентални дух Београда. Српска престоница је кроз историју представљала границу између хришћанства и ислама, модерног и традиционалног. Наш град је и данас пун симбола који осликавају међусобно прожимање различитих култура људске егзистенције кроз векове и још увек је на неки начин, капија између истока и запада.
Јелена Тепавац
Извор: 011info.com
