Десетог маја 1940. године Хитлеров Вермахт је извршио изненадни напад на Белгију и Француску у шумама Ардена. Било је то велико изненађење за Французе и Британце, била је то врло смела операција Вермахта, јер је брдовити терен, обрастао смреком и храстовима, био неподесан за пролаз тенкова. Француска армија, заједно са британским, белгијским и холандским снагама, имала је управо онолико дивизија и тенкова колико и Немачка. Плус што су западни савезници уживали традиционалну предност у виду одбрамбених позиција, белгијских утврђења и Мажино линије.
Ипак, немачка машинерија муњевитог рата изненада је концентрисала седам оклопних дивизија ради локалне премоћи, пресекла савезничке линије и „панцери” су прошли. Немци су за неколико дана стигли до Ламанша, за седам дана разбили су француску војску, а за шест недеља Француска је капитулирала.
Данас, толико година после Денкерка, балтичке земље НАТО-а страхују да им се не понови сценарио Ардена, овог пута у руској изведби. Данас, Американци јавно признају да немају средства одбране од руског хиперсоничног оружја типа „авангард”. При чему Британци јавно тврде да руска армија, у случају сукоба у Европи, може за три дана да из игре избаци већину европских армија чланица НАТО-а. Истовремено, Вашингтон најављује свој излазак из споразума о елиминацији ракета кратког и средњег домета, САД опремају своје базе у Румунији и у Пољској не само системима „еџиз” већ и офанзивним ракетама, ратни бродови НАТО земаља које не излазе на Црно море и Балтик све више бораве управо у Црном и Балтичком мору, на копненим границама Русије концентрише се све више конвенционалног суперпрецизног оружја, али и војника НАТО-а, маневри су све чешћи и већи…
Наравно, и Русија на све то одговара адекватним потезима, јер излазак Америке из споразума о евроракетама практично руши целокупну досадашњу структуру нуклеарних лимита и договора, али је, на један начин, пореметио и конвенционални баланс моћи у Европи. И ту долазимо до питања: ко је јачи у Европи, НАТО с Америма или Руси?
Наиме, некада су Совјети, чија је тактика продора оклопних снага била слична немачком „блицкригу”, имали на централном европском фронту тенковску предност у односу 2,3 : 1. У то је време Западна Немачка, широка само 150 миља и чије је становништво и индустрија углавном концентрисано близу границе с Источном Немачком, имала мању позадину за маневар него што је имала Француска 1940. године, па није могла на класичан начин да мења простор за време. То исто данас важи и за балтичке државе, оне не могу, ни у којем случају, мењати простор за време у случају сукоба са Русијом. У једном таквом сценарију све НАТО снаге које би се тамо нашле биле би заробљене у року од 48 сати јер је таква географија. Била би то сурова реприза Ардена. Поготово што у балтичким земљама живе и Руси…
Наравно да ће Москва званично негирати да има било какве агресивне намере према том простору, но једно је ситуација у миру, а друго је ако НАТО наметне Русији војни изазов и дође до сукоба. Шта би било после Ардена на Балтику, то нико не зна, ни у САД ни у Русији. Разлога за то има много. Стари проблем сабирања крушака и јабука, разноврсне пројекције могућих ратних сценарија, неизвесност у погледу тога колико мобилишу политичке одлуке, историјска непоузданост када је у питању отклањање ратне опасности чак и када су конвенционалне снаге потпуно изједначене, преузимање ризика или не, дугогодишње оштре несугласице међу западним стратезима у погледу математичког „модела Ланчестер”, који се рутински користи у компјутерским пројекцијама ратних игара. И на крају, веома је спорно питање шта значе грубе бројке када је наоружање у питању. Ту су и могући фронтови судара НАТО-а и Руса, од фронта на Балтику, централноевропског, до фронта на југу Украјине.
Након распада Совјетског Савеза и Варшавског уговора, Москва је изгубила одређену квантитативну предност у односу на НАТО, али је доласком на власт Владимира Путина то сада надокнађено. Осим тога, квантитет ништа не говори о квалитету, штавише квантитет и квалитет имају различите улоге у зависности од тога да ли се примењују на напад или на одбрану. У некадашње време нападачу је била потребна локална предност од 3:1 да би био сигуран у победу над припремљеним противником. Данас нико није сигуран да ће технолошки развијено конвенционално оружје поштовати иста правила. Стандардни „модел Ланчестер” поставља нижу пропорцију него што је 3:1, претпоставља да ће одбрана издржати ако нападач има локалну супериорност од само 1,4:1.
Једначина постаје још компликованија ако узмемо у обзир факторе обуке, иницијативе официра, морал, поузданост савезника, команде и комуникације, транспортне капацитете, демографске трендове, војне буџете… Ту је и практична немогућност „стендинг старт” напада, јер нападу ипак претходи некаква припрема и распоређивање снага на терену. Дилема је и да ли би судар НАТО-а и Руса била „нестабилна битка”, као „блицкриг”, или „стабилна битка”, као ирачко-ирански рат?
Владимир Путин није мегаломан попут Брежњева, нити позер попут Хрушчова и Горбачова, он само упозорава Запад да без обзира на користан страх од нуклеарног холокауста, даље војно опкољавање Русије може изазвати сећање, у чисто војном смислу, на Ардене 1940, Мађарску 1956, Чехословачку 1969, Авганистан 1979…
Мирослав Лазански
