Мини „Бетмобил“! Ово је мисао која би вам највероватније прва пролетела кроз главу ако би сте на улици видели Првенца, мали градски аутомобил, чедо домаће генијалности. Нажалост, то се никада неће догодити.
Првенац више не постоји. Направљен је само један прототип – данас изгубљен, а серијска производња никада није покренута иако је аутомобил био јефтин за производњу и имао позитивне оцене чак и иностраних стручњака.
Заправо, уместо оригиналног Првенца, домаћа ауто-индустрија одлучила је да производу Фићу.
А произвели га мајстори за лифтове
Аутомобил Првенац дизајнирао је провесор Машинског факултета Мирослав Несторовић, први човек Катедре за моторна возила. Право из нацрта, возило је направљено у чувеној фабрици за производњу лифтова Давид Пајић Дака из које Првенац, у свој својој лепоти, изашао 1958. године.
Овај мали аутомобил име Првенац је, највероватније, добио зато што се радило о првом аутомобилу који је у потпуности био резултат домаће памети и креативности и једном од првих прототипова који су настали у СФРЈ.
Ваља имати у виду време када је аутомобил настао. Током његовог стварања професор Несторовићније баш имао на кога да се угледа или могућност да копира туђе идеје, будући да су, такозвани микроаутомобили заправо тек били у повоју.
Првенац је био необичан, па, у сваком смислу. Прво што је падало у око јесте необичан, заобљен облик овог возила од три метра. „Закрилци“ на задњем крају који су се настављали у стоп светла. С предње стране налазила се решетка која је са браником одавала утисак насмејаног лица, а читаво возило чинило је да, већ на први поглед, човека обузме милина.
С друге стране, Првенац је имао места за три особе које су могле седети у једном реду на средини возила, док је кабина возачу пружала прегледност на којој му могу позавидети многи данашњи четвороточкаши.
За паркирање док си рек’о кекс
Своје тајне Првенац је откривао чим му се приђе мало ближе. Испод хаубе је чучао мотор од 250 кубика, док су резервни точак и акумулатор смештени позади.
Приликом осмишљавања овог аутомобила нит водиља биле су економичност и лако коришћење у градским условима. По овим питањима Првенац је свакако био далеко испред свог времена (можда чак и испред данашњег).
С једне стране, Првенац је требало да буде најјефтиније возило, приступачно свима. Трошио би свега пар литара бензина, а законски би могао да буде третиран као мали мотор, што значи да би могао бити вожен и без дозволе за Б категорију, а трошкови регистрације, осигурања и пореза би били више него приступачни.
На другој страни Првенац је, захваљујући свом дизајну, максимално смањивао стрес приликом паркирања. Наиме, држао се на четири точка – један напред, два у средини и један позади, од којих је сваки имао максималну покретљивост. То значи да возач може доћи до паркинга, окренути точкове за 90 степени и само „склизнути“ на паркинг место. Мајсторско решење за паралелно паркирање – нешто са чиме се произвођачи аутомобила и дан данас муче.
„А шта када хоћу да направим полукружно?“ – нема проблема, Првенац је имао заокретни лук од само 3,5 метра. Другим речима, било је могуће окренути га где год.
Шта би било, кад би било
Хајде да мало маштамо. Замислите да је ондашњи политички врх рекао „Да!“ серијској производњи Првенца. Како би изгледали наши путеви данас. Црвени, плави и бели Првенци лежерно би котрљали улицама, престонички ваздух био би чистији, паркинг места у изобиљу…
Да раширимо слику. Данас популарни мали градски аутомобили можда не би ни постојали. Свет би возио Првенца – наравно морала би да се угради клима, електронски подизачи стакла, компијутер, навигација и грејачи седишта – за паркинг сензорима не би било потребе. Све ово повољно би утицало на економско стање у земљи, а Фацебоок фан страна Првенца и Инстаграм налог имали би бар два милиона лајкова.
Лепо је маштати. Ипак, ко зна. Прототип можда јесте изгубљен (нико не зна како, али јесте), међутим памет, идеја и дизајн још су ту. Можда Првенац ипак закотрља једнога дана.
Иван Радојичић