Протеклих дана јавност у Србији, барем онај већински део здраве и пристојне јавности, остао је у најмању руку згрожен простаклуком и увредама оног другог мањинског дела. Од тренутка устанка српског слободарског народа против вишедеценијске тортуре режима у Црној Гори крајем прошле године – устала је и група појединаца под заставом истакнутих српских аутошовиниста и то ни мање ни више него да брани зулум од слободе, да брани неправду од правде. Потписивали су петиције које нико није уважавао, правили су трибине које нико није посећивао, писали су колумне које нико није читао…
Од тренутка пада тог криминалног режима који су бранили и победе доброг над злом на крилима острошких анђела и већина тог мањинског дела аутошовинистичке јавности се ућутала. Како и не би, када она од 1944. до данас гледа само своју корист, а коју корист има у палој хијени која је на самрти? Ипак, онај део најоданијих поданика те хијене и даље није миран, шта више сада је беснији него икада. Његова ноћна мора се огледа у српској слози у колони иза часног крста под једном тробојком. Високо уздигнута, спојена три прста из њега извлаче све оно најгоре што је деценијама чувао у себи под параваном некакве „пристојне друге Србије“.
Сво то лудило испољавања мржње и примитивизма данас имамо прилику да гледамо и читамо широм домаћих и регионалних медија. Скорашње подсмевање и увреде на рачун народа, цркве и моштију Светог Василија Острошког, су само последњи вапаји ове „несхваћене“ групе аутошовиниста који сваким даном све више и више померају границу мржње према свом сопственом идентитету.
Такви не могу да се помире са чињеницом да су дошле неке нове, млађе, генерације које одрастају на духу својих славних предака, а не примитивне моде коју они намећу. Не могу да се помире да њихове трибине, филмове, колумне, петиције и књиге више нико не гледа и не чита. Не могу да се помире са тим да се на светосавским длановима буди нека нова, она стара Србија!
