1. УВОД
Територијално и демографски мале земље, нарочито оне чији је геополитички положај традиционално деликатан, принуђене су да непрестано и пажљиво прате не само практичне потезе великих сила већ и њихове дискретне или јавно прокламоване планове јер се они пројектују на регионе где се те мале земље налазе. То није само питање њиховог бољег или лошијег политичког, културног, привредног, саобраћајног, трговинског, војног и другог позиционирања већ често и питање опстанка. Срби и српске земље платили су и плаћају високу цену запостављања обавезе да прате геополитичке концепције великих сила, припремне активности за њихову конкретизацију, фазни ток, преломне моменте и епилог у остваривању „на глобалном терену“, те могуће и стварне последице по националне и државне интересе. А те концепције често и нису под велом конспиративности. Напротив. Обично се обзнањују у виду предавања, расправа, научних радова и књига, у ауторству појединаца или тимова стручњака који чине интелектуалну логистику правих креатора (пре)уређења света. Циљ те „транспарентности“ је да се покаже надмоћ, изврши „препарирање“ јавности и унапред обесмисли свака помисао на отпор. Нису ли се тако сугестивно припремали тријумф атлантизма, успостављање униполарног геополитичког система, па и разби-распад Југославије на штету српских интереса? Из непрепознавања шта се припрема и догађа не може да проистекне адекватна превентива нити реакција. (Степић, 2013.)
Велике силе заснивају дугорочне државне, регионалне и глобалне стратегије на јасно дефинисаним концепцијама. Мале земље животно зависе од способности да сазнају или препознају концепције великих сила и спремности да своје интересе уклопе у њихове. У најделикатнијој позицији су земље где се преклапају територијалне пројекције геополитичких концепција две или више великих сила и где се укрштају примарни вектори њихових интереса. (Степић, 2013.)
Савремени Балкан дели унајвећем судбину главних трендова савремене Европе. Након рушења Берлинског зида и наглог прерастања светског поретка из биполарног у монополарни, уз искључиву доминацију једне светске суперсиле и једног војног блока (НАТО), земље Балкана су се нашле у позицији прихватања последица промена, укључујући и крах источноевропског социјалистичког поретка, који је био установљен након Другог светског рата. Бивше социјалистичке земље су у институционалном смислу су углавном показале жељу да уђу у ЕУ, а паралелно с тим и у Партнерство за мир, односно учешће и у НАТО. У економском погледу овај период 90-тих и првих година 2000-тих карактерисало је прихватање неолибералног концепта економије, односно „Вашингтонског консензуса“. (Петровић, 2012.)
Последњих година се, међутим, убрзава један процес, који има вишедимензионалне последице на односе у целом свету, Европи и Балкану. Реч је о преласку из монополарног светског система ка мултиполарном, где паралелно егзистира више великих светских сила и где је Америка, појединачно посматрано и даље водећа, али без оне омнипотенције која је била својствена током 90-тих година 20. века (Петровић, 2012.)
Крај монополарном свету атлантизма долази постепеним стварањем другог пола од 2001. године, када је Русија почела брже да се економски опоравља. На рушење монополарног света утицала је чињеница да је Русија успоставила веома добре односе са азијским економским гигантима као што су Кина, Индија и Кореја.(Крстић, 2011.)
Утицај САД у свету опада и према извештају Амeричког обавештајног савета (U.S. Intelligence Council) за две деценије САД ће постати „прве међу једнакима“ заједно са Кином, Индијом и Русијом. Тако да данас азијски трио „КИР“ представља све већи утицај у свету.(The Hill,CNN, 2012.)
Јерменски политолог Левон Мелик Шахназаријан изјавио је у Москви да смо ових дана сведоци „формирања другог пола у свету, са којим Запад, хтео или не хтео, мора да рачуна” и да ће се појавити „нове противуречности, неразумевања, конфронтације, што је природно у таквим ситуацијама”.(Политика, 2008.)
Политолог наводи да се нови пол стварао постепено, и као доказ упоређује 1998. годину када је први председник Русије Борис Јељцин „молио” НАТО да не бомбардује Југославију, са 2001. годином када је Русија већ имала снаге да стави вето на америчку интервенцију у Ираку и коначно са најновијом одлуком да војним путем реши проблем Јужне Осетије.
Да се приближава крај монополарном свету говори се од тренутка кад је Русија почела све брже да се економски опоравља и у складу с тим постаје све важнији партнер развијеним државама. „Вашингтон пост” пише да САД губе позицију у свету, да би „Гардијан” већ тврдио да је „Грузија гробље америчког монополарног света”. (Гардијан, 2008).
Светски политички систем је ушао у нови процес трансформације и његова структура посатаје мултиполарна. Можда би најправилније било рећи како улазимо у период асиметричне поларности. О томе како ће мултиполарни светски политички систем изгледати и на основу којих правила ће функционисати, може се дуго говорити. За Србију је најбитније да се после две деценије суверене америчке контроле Балканског полуострва постепено улази у нову фазу. Две кључне одлике те нове фазе су: прво, да ће све већу улогу имати остали геополитички играчи; и друго, да ће се појавити субимперијалне силе међу којима ће Русија играти једну од главних улога са својом идејом евроазијства.(Пророковић, 2013.)
Основе идеје Евроазије, такође су недовољно јасне. Савремено доба све више делегира економске интересе. Међу тим, незаобилазни су политички, безбедносни, културни и други аспекти те идеје. У неким иступањима руских представника види се да и код њих постоје одређене дилеме: да ли се ради о пансловенској идеји, православној идеји или неким другим аспектима. Чини се да би два наведена основа: православље и словенство били незаобилазни, али истовремено, они би били не само недовољни, него би и сузили ту велику идеју.(Крга, 2013.)
Међутим, најбоље би било да Русија и друге земље евроазијског простора утврде свој
геополитички код, односно својеврсни баланс слабости и предности.
У овом смислу добро је имати у виду и ставове Денг Сјаопинга: „Анализирај ствари мирно, ојачавај наше позиције, хватај се у коштац са проблемима, прикривај наше капацитете и чекај наше време, буди скроман кад говориш о властитим
дометима и никад не истичи жељу за лидерством“. (Крга, 2013.)
Знање о Евроазијској идеји је неопходно за доношење исправних, правовремених и дугорочних националних и државних одлука. Непознавање и игнорисање геополитичких законитости се скупо плаћа. (Степић, 2013.) А, Евроазија је шаховска табла на којој се наставља да води битка за светски примат. (Бжежински, 2001.)
2.1. РУСИЈА-ЕВРОАЗИЈА
Русија је највећа држава у свету по величини територије, а шеста по броју становника. Око 1/3 њене територије је у Европи, а 2/3 у Азији. Обухвата источни део Европе и северни део Азије. Широка пространства Источно.европске (Руске) и западносибирске низије раздваја дуга, преко 2 500, км планина Урал. Јужно од Руске равнице се издиже планина Велики кавкас, а јужно од Западно-сибирске равнице Алтај и Сајанске планине.
Границе на северу и истоку су морске, а на југу и западу су претежно копнене. На истоку Русија излази на обале Тихог океана, преко кога остварује везу са Јапаном, Кином и другим азијским земљама. На западу Русија има мали излаз на Црно море преко луке Јекатеринослав и туристичког одмаралишта Сочи. Има излаз на Балтичко море преко луке Санкт Петерсбург. Русији припада и Калињградска област, која нема директну копнену везу са територијом Русије. На западу се Русија граничи са Норвешком, Финском и четири „нове“ европске државе-Естонијом, Латвијом, Белорусијом и Украјином. На југу њени суседи су Грузија, Азербејџан, Казахстан, Монголија, Кина и Северна Кореја. (знање.орг)
Тврдња о темељној двојности која се одражава у географском устројству планете и у историјској типологији цивилизација јесте главни закон геополитике. Та двојност се изражава у супростављености између „телурократије“ (копнене моћи) и „таласократије“ (поморске моћи). У одређеном тренутку обликује се прилично постојана слика приказана на „Макиндеровој карти“. Зона телурократије се постојано поистовећује са унутарконтиненталним пространствима Североисточне Евроазије (што се у општим цртама подудара са територијама царске Русије или СССР). Таласократија се све јасније оцртава као приобаље евроазијског континента, Средоземни ареал, Атлантски океан и мора која са Југа и Запада запљускују Евроазију.
Тако карта света стиче геополитичку особеност:
1) Унутарконтинентални простори постају „непокретна платформа“, хеартланд (срце света).
2) „Унутрашњи или континентални месец“, „приобална зона“, римланд представља простор интензивног културног развоја. Ту су видљиве црте „таласократије“, мада уравнотежене многим „телурократским“ стремљењима.
3) „Спољашњи или острвски полумесец“ представља неистражене земље са којима су могуће само поморске комуникације.(Дугин, 2004.)
Хартленд (Heartland), овај простор је геостратегијски кључ за контролу над целокупном Евроазијом и светом. Поред Хартленда, у Макиндеров глобални геополитички поредак улази и Унутрашњи или маргинални полумесец који обухвата најзначајније државе обода Евроазије. Вањски или острвски полумесец обухвата највеће поморске силе, пре свега САД и Велику Британију. За процес интегрисања Евроазије кључна је контрола Хартленда, а руска држава је главни носилац контроле над Хартлендом кроз читав 19. и 20. век. Међутим,деведесетих година 20. века долази до распада СССР, што представља велику геополитичку катастофу за руски народ. Савремена руска држава, Руска Федерација, задржала је контролу над северним и централним делом Хартленда, док је његов јужни део остао под контролом бивших совјетских централноазијских исламских држава. Без контроле над Хартлендом нема евроазијске интеграције ни у ширем, а ни у ужем облику.(Будимир, 2013.) Колико је битно владање простором Евроазије ноже се закључити из Спајкменове теорије: „Ко доминира Евроазијом, држи судбину света у својим рукама.“(Дугин, 2013.)
Према томе, Евроазија је шаховска табла на којој се наставља да води борба за светски примат.(Бжежински, 2001. пп 36) Главни играчи су распоређеи на западу, истоку, у центру и на југу шаховске табле.
Русија није просто само једна од земаља континента. Она је категорија која спада у основне принципе читаве геополитике. Русија је Хеартленд, „географска основа историје“, Копно. Русија је Евроазија. Такав њен значај не зависи од блокова, идеологија, политичког опредељења, особености режима: континенталност је њена историјска, географска и геополитичка судбина. У случају Русије се не поставља питање избора између „атлантизма“ и „евроазијства“. Она јесте евроазијска сила и не може да буде таква. Одрицање Русије од своје улоге на планетарној арени могуће је само у случају њеног потпуног географског уништења, пошто би у случају да руска држава одбије остваривање те мисије уз очување евроазијске континенталне масе свеједно пре или касније нужно настала нова политичка творевина у истим тим границама која би на себе преузела функцију „географске осовине историје“. Али, док Русија постоји, она је осовина евроазијског вектора у планетарним размерама. (Дугин, 2004.)
2.2. БАЛКАН
Балканско полуострво је неизоставни део Римленда, па стога и важна територија у геостратегијским плановима атлантистичких центара моћи. Атлантизам ће покушати да по сваку цену дугорочно одржи утицај на Балкану. Међутим, као контактна зона чак три цивилизације, Балкан представља „трусно“ геополитичко подручје.(Пророковић, 2013.)
Географски гледано, он је део југоисточне Европе, који захвата површину нешто мало већу од пола милиона квадратних километара, чини 6% Европе са око 53 милиона становника. Границе Балканског полуострва се протежу дуж линије Купа, Сава, Дунав, Црно море, Егејско, Јонско и Јадранско море. Земље које чине Балканско полуострво су: Албанија (100%), Бих (100%), Бугарска (100%), Грчка (85%), Македонија (100%), Србија (80%), Црна Гора (95%), Хрватска (47%), Словенија (27%), Румунија (9%), Турска (3%), Италија (Горица и Трст).(Крга, 2013).
Пресудан значај Балканског полуострва као геополитичког чворишта,лежи и у његовој позицији главног саобраћајног коридора који повезује што копненим што воденим путем земље северне, централне и средње Европе, с Медитераном те азијским и афричким континентом, а преко Средоземног мора и с тзв. светским морима и океанима. Данас је актуелизован значај Балкана и као кључног енергетског чворишта, па се његов геополитички значај мора све више процењивати и с овог више него важног аспекта. Сви значајнији саобраћајни коридори који прелазе преко Балкана постају истовремено и важни енергетски коридори како за Руску федерацију и постсовјетски простор, тако и за Европску унију, али и за САД и њене стратешке интересе. Важно историјско, политичко и територијално обележје Балкана садржано је у чињеници да је он подручје чије границе већ вековима одређују ванбалкански фактори (велике силе) сходно својим интересима и снази, често ако не и обавезно мимо поштовања етничко-националног принципа и потребе заокружења националних територија као битног фактора за мир и стабилност у региону. Метафора Балкана као бурета барута производ је управо овакве политике, у којој је пројектована стална нестабилност и нетрпељивост балканских држава и народа, као битно обележје политике „завади па владај“. Важна последица оваквог односа међународног фактора према Балкану су вековна сукобљавања балканских државица у чијој основи леже нерешени територијални спорови као и статуса националних мањина који су остали ван природних (етничких) и административних граница матичних држава.
Поред наведених, кључни фактори који такође, доминантно одређују геополитички положај Балкана јесу чиниоци који спадају у тзв. географске компоненте, то јест његове природне објекте, као што су: Панонска низија, Доње Подунавље, Моравско-Вардарска долина, мореузи Босфор и Дарданели, Отрантска врата, Егејска острва и сл. А од војностратегијских праваца који се протежу кроз овај регион (и преко Србије и српских земаља) Ломбар-дијско-панонски, Јадранско–панонски, Албанско бугарски, као и Црноморско-егејски правац. Ови војностратегијски правци имају свој значај најмање један век, и актуелизују се у складу с потребама и интересима војног наступања великих сила на овом простору.
Садашњи геополитички значај Балкана треба процењивати на основу
наведених историјских, географских, религијских, културолошких, и геостра-
тегијских обележја а не на основу геополитичких привида и опсена које по-
кушавају да му се наметну. На Балкан се надовезује простор источног Средоземља, па отуда и његов изузетан војностратегијски значај као копненог, поморског и ваздушног моста између триконтинента – Европе, Азије и Африке а, с обзиром на економски, стратегијски и политички значај Средоземљу суседног Арапско-персијског залива, та два подручја „представљају јединствену целину за вођење политике управљања кризама“ (Деспотовић, 2010.)
Но закључак овог кратког разматрања је да је Балкан многоструко значајнији но што то историја, политика или геолопитика могу да објасне рационалним аргументима. Сама историја Балкана говори о томе да је овај простор изузетно значајно место, значајнији но што се то може појмити „логиком“ простора и времена. (Радун, 2012.)
2.3. РАЗВОЈ ИДЕЈЕ ЕВРОАЗИЈСТВА
Евроазијство се појавило као идеја у редовима руске беле емиграције после бољшевичке Октобарске револуције. Претечама евроазијства сматрају се руски словенофили, а пре свих Николај Данилевски и Константин Леонтјев који су се својим идејама залагали за самобитност словенске цивилизације.
Николај Данилевски (1822.-1885.) је у 19. веку понудио потпуно нову концепцију људске историје и идеје цивилизације, према којој човечанство није јединствена друштвена целина и према којој не постоје општељудске вредности, општељудски интереси и циљеви.
„Интерес човечанства“ је бесмислен појам, док израз „европски интерес“ није празна реч за Француза, Немца или Енглеза. Исто тако и за Руса и сваког другог Словена „идеја словенства треба да буде најузвишенија, она треба да буде изнад слободе, изнад науке, изнад просвете“, па чак и изнад сопствених националних интереса. Коначан циљ развоја словенског културно-историјског типа је стварање федерације словенских народа са престоницом у Константинопољу, при чему за Пољаке као главне издајнике словенства аутор прориче да им нема опстанка између Руса и Немаца, док би Грци, Мађари и Румуни требало да уђу у словенску федерацију и асимилују се, хтели они то или не.
„Ми се стално придржавамо става да Европа за нас представља нешто страно, нешто непријатељски настројено према нама, да њени интереси не могу бити и наши интереси, него су у већини случајева дијаметрално супротни… (Чарски, 2012.)
Фјодор Достојевски је за Николајеву књигу „Русија и Европа“ рекао да је то „књига коју сваки Рус треба стално да ишчитава“.
Данилевски је снажно утицао на погледе Константина Леонтјева (1831.-1891.), који га је убрајао међу своје учитеље. „Веровао сам раније, верујем и сада“, писао је 1884, „да Русија, имајући задатак да стане на чело једног новоисточног државног организма, треба да донесе свету и нову културу, да замени узмичућу цивилизацију романо-германске Европе новом словеноисточном цивилизацијом“.
Политика православног духа мора се претпоставити политици словенске плоти… Панславизам је неизбежан, али док је православни панславизам спасење, либерални панславизам је више од свега пропаст Русије.“ (Леонтјев, 1994.)
Трагање за оригиналним моделом и новим правцем културно-цивилизацијске, етно-националне, државотворне, идеолошке, економске, геополитичке оријентације утемељене у истинској руској традицији био је императив наступајућег доба на који је одговорила група утемељивача другачијег, евроазијског погледа на светску и руску историју-Николај Трубецкој, Петар Савицки, Петар сувчински, Георгије Флоровски и Николај Алексејев.(Степић, 2013.)
Кнез Николај Сергејевич Трубецкој (1890-1938) с правом се може назвати „идејним оцем“ евроазијског погледа на свет, „евроазијским Марксом“. (Дугин, 2004. пп 49)
У књизи „Европа и човечанство“, коју је објавио 1920. године непосредно по доласку у Софију и која је својеврстан „увод у Евроазијство“, антиципирао је принципе евроазијства заснивајући их на вишедимензионалној дуалности, различитости и оштрој подељености света на две целине:
1. На једној је романско-германска Европа која се самоидентификује као „центар“, са универзалистичким, хегемонистичким, апсолутистичким и колонијалистичким претензијама усмереним на принудно европеизовање остатка наводно варварске и заостале периферије планете.
2. На другој страни је човечанство, јединствена целина мноштва народа; култура и цивилизација које се разликују од европског романско-германског света и његовог агресивног тоталитаризма.(Степић, 2013. Пп 33)
Дакле, према мишљењу Троцког: не постоји никакав јединствени пут развоја цивилизације, иза такве претензије се скрива само тежња једног конкретног агресивног облика цивилизације, и то романско-германске, ка универзалности, јединствености, хегемонизму и апсолутности. Управо гигантоманијске, у суштини расистичке, претензије романско-германског света на то да буде мерило културе и прогреса, леже у основи потребе да се читав свет подели на Европу са једне стране и човечанство а друге. (Дугин, 2004 пп51)
Парадигму „човечанства“ кнез Трубецкој идентификовао је у Евроазији.(Степић, 2004).Русија је замишљена као органски део Човечанства сучељен са Европом.(Дугин, 2004).
Зато је своју студију „Европа и човечанство“ Николај Трубецкој завршио позивом за обрачун са мајмунским подражавањем западноевропских вредности. Његови задаци, дати као закључак, и данас су актуелни:“Интелигенција европеизираних народа морала би са својих очију да стргне повез који су јој наметнули Романо-германи и ослободи се бунила Романо-германске идеологије. Она мора да разуме сасвим јасно, чврсто и неповратно:
– да су је до сада обмањивали:
– да европска култура није нешто апсолутно, није култура читавог човечанства, већ само творевина ограничене и одређене етничке или етнографске групе народа, обједињених заједничком историјом:
– да је само за ту одређену групу народа, који су је створили, европска култура обавезна;
– да она ни у чему није савршенија, није ‘виша’ од било које друге културе, створене од стране друге етнографске групе, јер ‘виших’ и ‘нижих’ култура и народа уопште нема, већ има само култура и народа који су више или мање слични једни другима;
– да стога усвајање Романо-германске културе од стране народа који нису учествовали у њеном стварању не представља апсолутно добро и нема никакве безусловне моралне основе;
– да је потпуно органско усвајање Романо-германске културе (као и сваке туђе културе уопште), усвајање које би омогућило да се и даље твори у духу ове културе укорак с народима који су је створили, могуће само преко антрополошке мешавине с Романо-германима, штавише само при антрополошком утапању датог народа у Романо-германе;
– да је без такве антрополошке мешавине с Романо-германима могућ само сурогат потпуног усвајања културе, при којем се усваја само ‘статика’ културе, али не и њена ‘динамика’, тј. народ који је усвојио савремени ступањ европске културе бива неспособан да је даље развија и сваку нову измену елемената ове културе мора изнова да преузима од Романо-германа;
– да се у таквим условима овај народ мора у потпуности одрећи самосталног културног стваралаштва и живети као одраз Европе, претворити се у мајмуна који непрестано подражава Романо-германе;
– да ће услед таквог развоја дати народ увек ‘заостајати’ за Романо-германима, Ђ. усвајаће и понављати поједине етапе њихова културног развоја увек са закашњењем, те ће се у односу на природне ‘Европљане’ наћи у неугодном, потчињеном положају, у материјалној и духовној зависности од њих;
– да на тај начин европеизација представља апсолутно зло за сваки неРомано-германски народ;
– да се с овим злом може, а како изгледа, и треба борити свим силама. Свега тога треба постати свестан не површно већ дубински; не само постати свестан, него и осетити, доживети, претрпети. Потребно је да се истина покаже у свој својој наготи, без било каквих украса, без остатака оне велике обмане, од које је треба очистити.
Потребно је да јасна и очевидна постане немогућност било каквих компромиса: кад је рат нек је рат.(Димитријевић, 2013.) Дакле, човечанство по Трубецком мора увидети своје јединство кроз одрицање тоталитарног модела савременог Запада, објединивши „расцветалу сложеност“ народа и култура у јединствени лагер антизападне планетарне ослободилачке борбе. (Дугин, 2004.) Годину дана касније 1921-ве године Николај Трубецкој, Пјотр Савицки, Георгије Флоровски и Пјотр Сувчински издали су у Софији зборник есеја на руском језику „Излаз ка Истоку. Претпоставке и испуњење. Изјава Евроазијаца. Књига 1“. То је и званични почетак организованог евроазијства, „Библија“ евроазијства. (Тешић, 2012.; Степић, 2013.) У зборнику је недвосмислено препоручен повратак на „источни пут“ за решење проблема у којима се налази Русија. У чланку „О истинском и лажном национализму“ Троцкој говори о затирању руске културне самобитности услед преузимања западноевропског модела који је наметао Петар Велики, услед чега је временом нестао аутентични руски национализам, а све више се укорењивали његови мутирани и лажни облици.(Степић, 2013.) „Много образованих Руса уопште није желело да буду«своји», већ да буду «прави Европејци», и зато што Русија, упркос својим великим настојањима,ипак није могла да постане права европска држава, многи од нас презирали су своју «заосталу»Отаџбину. Зато се већина руске интелигенције све донедавно клонила сваког национализма. Други су именовали себе националистима, али су у суштини под национализмом подразумевалисамо тежњу ка великодржављу, ка спољашњој војној и економској моћи, ка блиставом међународном положају Русије, и ради ових циљева сматрали су неопходним што веће приближавање руске културе западноевропском узору. На томе улагивачком односу премазападним узорима било је код неких руских «националиста» засновано инсистирање на«русификовању», које се сводило на пооштровање преласка у православље, на насилно увођење руског језика и на замену иноплемених географских назива мање или више рогобатним руским:све се вршило само зато што тако поступају Немци, «а Немци су народ културан».“ (Трубецкој, 1921.)
Петар Сувчински (1892.-1985.) у зборнику, у тексту „Снага слабих“, трага за разлозима суноврата царске Русије и налази их у интелигенцији која је од почетка 18. века и владавине Петра Великог некритички прихватила вредности западне културе као неприкосновене.(Степић, 2013.) Од Петра првог почиње оно што се у евроазијској теорији назива „романско-германски јарам“. (Дугин, 2004.) Сувчински је значајнији више евроазијском покрету због своје финансијске подршке покрету него због осредњих чланака. (Дугин, 2004.)
Филозоф Георгије Флоровски (1893.-1979.) је позивао на повратак темељним религијским принципима традиционалне руске мисли. Супроставља се филозофско-историјским идејама о интегралној светској историји и кључној улози тзв. Историјских народа у њеном једносмерном току. Истиче да Русија није предодређена да преузима и следи стране културно-историјске моделе, већ да се креће сопственим путем.
Истинску правну теорију Евроазијске Државе уобличио је Николај Алексејев (1879.-1964.) Алексејев је стуб „теорије евроазијског права“ (Дугин, 2004.) Ако Русија-Евроазија мора да схвати своју посебну цивилоизацијску мисију и да је оствари, потребна јој је готова доктрина која би обухватала све друштвене, идеолошке, економске и социјалне нивое. Николај Алексејев је себи поставио задатак да развије теорију евроазијске државе (или гарантне државе у његовој терминологији). Полазиште у поимању државе проистицало је из саме евроазијске посебности из које је нужно морао да проистекне и оригинални политички систем који ће се разликовати како од комунистичког тако и од западног либерално-демократског идеала „минималне“ државе заснованог на индивидуалистичком устројству друштва. Евроазијска концепција подразумева државни максимализам где би функције снажне државе требало да у потпуности обухвате све сфере друштва. Која су основна својства Евроазијске државе:
Идеократија-заснована је на представи о држави и друштву као о реалности која треба да оствари важну духовну и историјску мисију. Та теорија названа је „идеократија“, „владавина идеје“, „владавина идеала“. У идеократији је главни задатак да се друштвене и државне институције заснивају на идеалистичким принципима, да се етика и естетика поставе изнад прагматизма и побуда техничке делотворности, да се херојски идеали поставе изнад побуда удобности, богаћења, безбедности, да се озакони превага херојског типа над лихварским типом. Права идеократија за Евроазију би, по мишљењу Трубецког, морала бити само у виду неовизантијског, неоимперијалног модела просветљеног спасилачким зрацима истинског хришћанства, то јест Православља.Али та православна евроазијска демократија није претпостављала верску искључивост, агресивно мисионарство, насилну хришћанизацију.(Дугин, 2004.) Нови идеократски систем би проистекао из заједничког погледа на свет који представља основни критеријум избора владајуће елита и њихов непроцењиви кохезиони чинилац. Дакле, у идеократској држави требало би да влада истински карактер државе оданој евроазијској идеји, свесна и за ту идеју, на жртву спремна, културна и светска мањина. (Степић, 2013.)
Демотија-је по дефиницији Артура Милера ван ден Брука, „органска демократија“, принцип „саучествовања народа у својој сопственој судбини“. Такво саучествовање, за разлику од либералне демократије, претпоставља саучествовање у судбоносним социјалним, државним одлукама не само оних који сада живе, пунолетних грађана који припадају конкретној територији и социјалном систему, него извесног посебног бића-народног духа сачињеног из мртвих, живих и још нерођених, из општег пута народа као задруге кроз историју. (Дугин, 2004.) Евроазијски „трећи пут“ није подједнако удаљен од западне демократије и бољшевичке верзије комунизма.Евроазијски онцепт државе је много ближи совјетском систему у коме ће „лажна идеологија комунизма“ бити замењена истинском евроазијском „владајућом идејом“.(Суботић, 2004.) Идеократија је демотична јер је истински народна, а владајући слој легитимност своје владавине базира на сазнању неемпиријске „идеје народа, а не представљању емпиријске воље и интереса (већине или дела) народа.“(Степић, 2004.)
Дужносна држава-и идеократија и демотија имају исходиште у „дужносној држави“. Она је потпуна супротност западним либерално-демократским схватањима државе која се темељи на праву појединца и суштински проистиче из механицистиче, атоматизоване, индивидуалистичке концепције. У евроазијској држави јединка не би била пука индивидуа, већ „личност“ која је органски део целине и подређена је тој целини. Па према томе појединац има дужност према држави и њеним интересима.(степић, 2004.) Дакле , има смисла да, строго говорећи, искључимо само помињање „права“ из основне дефиниције „евроазијске јуриспруденције“(евроазијске правне знаности) и да говоримо само о „дужностима“, што је сасвим симетрично западним концепцијама „правне државе“. (Дугин, 2004.)
Непар0ла) народа.“(Степић, 2004.)
Дужносна држава-и идеократија и демотија имају исходиште у „дужносној држави“. Она је потпуна супротност западним либерално-демократским схватањима државе која се темељи на праву појединца и суштински проистиче из механицистиче, атоматизоване, индивидуалистичке концепције. У евроазијској држави јединка не би била пука индивидуа, већ „личност“ која је органски део целине и подређена је тој целини. Па према томе појединац има дужност према држави и њеним интересима.(степић, 2004.) Дакле , има смисла да, строго говорећи, искључимо само помињање „права“ из основне дефиниције „евроазијске јуриспруденције“(евроазијске правне знаности) и да говоримо само о „дужностима“, што је сасвим симетрично западним концепцијама „правне државе“. (Дугин, 2004.)
Непартијски систем-Евроазијци сматрају да њихова држава треба да има непартијски систем. Алексејев сматра да би се њихово непартијско представљање у евроазијској држави остваривало посредством органског поретка представништва потреба, знања и идеја, а не посредством вештачког, анархичног поретка представљања појединачних или партијских интереса као што је у вишестраначким демократским системима.
Државно-приватна привреда-У друштвено-економској сфери евроазијски приступ се такође супроставља крајностима-како капиталистичке тржишне привреде и приватног власништва на Западу, тако и комунистичке планске привреде и национализације СССР. „Трећи пут“ подразумевао је у првом реду редефинисање власништва. Оно не би смело да буде апсолутно као у капитализму и комунизму, већ ближе облицима ограничене, корисничке својине. Одговарајући привредни систем био би мешовит, државно-приветни, где би држава имала функцију регулатора, планера и контролора тј. Старала би се да економски мотиви и профит не буду искључиви, већ у служби виших циљева евроазијских народа и држава.
Евроазијска федерација-Евроазијци су се залагали за специфичан облик федерације.Они су видели решење у преобликовању тек формиране совјетске федерације засноване на пролетерском интернационализму у евроазијску федерацију која ће бити постављена на паневроазијском национализму. Појединачни евроазијски народи могли би да имајуне више од културне аутономије, али никако своје политичко-територијалне јединице које би неминовно доле до антагонизма и партикуларизма.(Степић, 20013.) Сама Евроазија мора бити схваћена и размотрена као јединствена целина, као нерашчлањива заједница. (Дугин, 2004.)
Александар Дугин за главног идеолога евроазијства и вођу покрета проглашава Петра Савицког (1895.-1968.) У центру „Библије“ евроазијства стоје Савицки и Трубецки, али евроазијство је веома брзо обузело умове тако да је дошло и до даљег развоја иницијативе и 1922. Године је уследио други зборник „на путевима. Тцрдња евроазијаца.“ Касније су почели да излазе поједини бројеви „Евроазијског летописа“, а 1926. године програмски документ „Евроазијство. Оглед систематског излагања“, чији је највећи део написао Савицки. Осим тога спорадично су се појављивале и свеске „Евроазијске хронике“.Савицки успоставља узрочно-последичну везу између фаза географских и етнографских померања, на једној страни и нужних историјских промена културног идентитета, на другој страни. Америчку културу сматра просторном транслацијом и историјским продужетком европско романско-германске епохе, док културни идентитет Русије-Евроазије сврстава у аутентичан словенско-монголски период. Савицки закључује да ће будуће тенденције географско-културних померања бити од Западне Европе према Северној Америци и Русији-Евроазији. Савицки у делу „Географске особености Русије“ објављеном 1927. приказује Евроазију као средишњи континент Старог света и чак потенцира његову физичко-географску посебност и разлике у односу на Европу и Азију. Такво географско јединство Евроазије чини је засебном и самодовољном просторном целином која може да функционише и без својих периферних области.(Степић, 2013.) Према Савицком Русија дакле представља самосталну категорију, посебан „месторазвој“(појам који савицки уводи).(Дугин, 2004.), самодовољан свет за себе, „затворени свет“ (Степић, 2013.) Савицки 1922. и 1927. године објављује анализу простора Евроазије и границе према Европи и Азији. Задња граница Русије-Евроазије, односно линија разграничења Русије-Евроазије и Европе није јасно дефинисана. Индикативно је да се Балкан и у првом и у другом случају налази западно од назначених граница и не припада Русији-Евроазији. У једном тексту о међународним односима 1919. године Савицки пише о линији Трст-Чешке планине-Познањ као западној граници руских интереса. Овај проширени појас се може назвати „зоном дилеме“ и у овој варијанти Балкан јесте у зони руских интереса усмерених према западу и припада Русији-Евроазији. Русија-Евроазија Петра Савицког подсећа на Мекиндерову идеју о Географском стожеру историје, тј. Срцу копна (Хартленд), а периферне области аналогне су Мекиндеровим Ивичним земљама. (Степић, 2013.)
У евроазијском покрету средином двадесетих година наступа дуже раздобље кризе. На помолу је раскол између десне и леве верзије Трећег пута. Тридесетих година се покрет практично гаси. (Дугин, 2004.) Деструкцијом мега државе СССР деведестих година поново се појављује питање куда и како даље? Излаз се тражи у идејама Евроазијаца. Савремена верзија Трећег пута руског повратка у ред великих светских сила појавила се као неоевроазијство. (степић. 2013.)
2.4.РАЗВОЈ НЕОЕВРОАЗИЈСКИХ ИДЕЈА
У условима свеопште постсовјетске кризе, ипадањем из историјског ритма и претеће ентропије Русије, спасоносно решење пронађено је у идејама класичних руских евроазијаца, које су прилагођене у складу са новим условима на размеђу другог и трећег миленијума, те добиле одлике оригиналног геополитичког погледа на свет-неоевроазијства. Управо је Савицки био тај који је пренео штафету евроазијства новим генерацијама. Он је био у контакту са историчарем Лавом Гумиљовим (1912.-1992.) Лав Гумиљов је био значајна карика која је спојила Евроазијце емигранте и нову генерацију Евроазијаца која се појавила после распада СССр-а.Највећи допринос концепцији неоевроазијства Гумиљов је дао теоријом етногенезе. Он је закључио да етноси имају свој животни пут, одређујући да развојни циклус од њиховог настанка до нестанка не траје дуже од 1 200 до 1 500 година. (Степић, 2013.)
Неоевроазијске идеје су међу научницима, високим официрима, политичарима, културним посленицима и у јавности почеле да добијају све више присталица. Такав пример је генерал Леонид Ивашов (1943.-) Геополитичка полазишта генерала Ивашова су традиционалистичка, словенско-првославна. Генерал тврди да Русија може изаћи из баруштине „дивљег капитализма“, нењајући себе, околину и преуређујући читав свет.
Дакле, субпројекти.
Први-обнављање цивилизацијске суштине саме Русије на нивоу напуштања садашњег прозападног курса и дубоке модернизације свих видова живота државе и друштва на основи руско-евроазијске културе и система духовно-природних вредности.(Патријарх Кирил:“Свака модернизација мора укључивати природно мерење, иначе неће успети.“)
Други-Убрзано формирање Евроазијсог савеза, оје обједињује у оквире јединственог пројекта културно-цивилизацијски, научно-технолошки, образовни, економски и простор ЗНД (Заједница независних држава);
Трећи-Трансформација ШОС (Шангајске организације за сарадњу) у пунокрвни Евроазијски савез (савез континенталних цивилизација ЕАС), чију основу чине: Евроазијски савез на челу са Русијом (евроазијска цивилизацијакоја се базира на православно-словенској и исламо-татаро-монголској цивилизацијској матрици; Кина (конфучијанистичко-будистичка цивилизација); Индија (индуска цивилизација) Иран, Пакистан и касније Авганистан (могуће Сирија, Турска) чине основу исламских чланица Савеза;
Четврти-развој групе БРИКС (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка) до формата Савеза независних цивилизација и иницијација стварања међуцивилизацијске заједнице у саставу цивилизација и народа који се не слажу са светским поретком „златне милијарде“.
Специфичан неоевроазијски геополитички правац заступао је Александар Панарин (1940.-2003.) који је сматрао да циљ САД у Евроазији после дезинтеграције СССР неће бити само да контролишу кључне геостратешке области, да ојачају стечену хегемонију, да присвоје њене природне ресурсе и да успоставе доминацију суптилним методама, већ да неподељено господаре. Амерички пут до успеха трасиран је кроз даље сузбијање Русије, њено довођење у позицију геостратегијске усамљености и претварање у „Израел Евроазије“, тј. у државу таоца, инструментализовану тако да за интересе САД буде у непријатељству са суседством и осталим великим силама Евроазије. Успешну формулу за решење ових проблема Панарин проналази у формирању и лабавој интеграцији „православног федеративног метасистема“ и „муслиманског федеративног метасистема“. То ће умањити могућност за америчко инструментализовање верско-територијалних конфликата и пружити шансу за изградњу евроазијске интеграције.(Степић, 2013.)
У свом огледу, „Агенти глобализма“, Панарин пише: “Шта може бити архаичније, супротстављеније просветитељском идеалу новог светског поретка, него што је то нови светски рат? Изгледа да баш он данас улази у систем тајни глобалног езотеризма. Једнополарни свет, уместо обећаног полицентричног, заснованог на праведном усаглашавању интереса Истока и Запада, неумитно срља у нови светски рат. Доследна једнополарност, у којој САД добијају монопол на управљање светом, неускладива је са постојањем великих суверених држава, ма где се оне налазиле. Постепена демонтажа тих држава очигледно је део замисли архитеката једнополарног света.“ (Димитријевић, 2012.)
Реафирмација темељних принципа руске геополитичке традиције, актуелизовање евроазијства и утемељење неоевроазијства, у највећој мери резултат је свеобухватног интелектуалног прегнућа Александра Дугина (1962.-) постоји мишљење да представља неформалног идеолога „Јединствене Русије“, партије руског председника Владимира Путина, мада сматра да би његова политика требала да буде одлучнија на евроазијском интернационалном курсу и агресивнија у креирању мултиполарног глобалног поретка. Дугин је издвојио неколико темељних принципа и тачака ослонца неоевроазијства:
а) Филозофско и идеолошко политичко исходиште неоевроазијства требало би да буде идеократија.У делу „Геополитика постмодерне“ Дугин наводи:“Русију ће спасити једино идеократија, у супротном Русије напросто неће бити, Русија ће нестати.“. Носиоци идеократског требало би да се одликују фанатизмом. Само такве личности су способне и спремне за подвиг-да дефинишу и спроведу идеологију трећег пута. Запад се највише плаши управо идеократског покрета у Русији.
б) Кључно етно-просторно упориште неоевроазијства јесте руски народ. Неоевроазијци не инсистирају на потирању националних посебности „у општем лонцу за претапање за та се залажу атлантисти“ и подржавају афирмацију осталих евроазијских народа.
В) Политичко-територијално језгро неоевроазијства требало би да буде Руска Држава. Она је, такође, била, јесте и биће држава мисије, која би као „геополитичка полуга“ требало да покрене и преокрене свет ка бољој будућности. Дугин напомиње да би такву Државу тек требало изградити јер постојећа Руска федерација то није. Оптималан облик руске државности требало би да буде Империја и она се мора одмах градити на империјалним принципима. Руску, евроазијску Империју не би требало схватити на класичан начин-само као територијално велику и многољудну државу-већ као резултат снажно изражене руске цивилизацијске мисије и фанатичног залагања за формирање творевине која ће квалитативно превазићи Руску Државу. Начин њеног настанка неће бити социјално-политичка еволуција, него геополитичка револуција.
Постојећа Заједница независних држава требала би да се трансформише у виши ниво интеграције-Евроазијски савез, политичку творевину са јединственим централизованим економским и стратегијским системом управљања. Дугин пројектује Заједнички евроазијски дом који би обухватио још три региона:
-Православне балканске земље (Бугарска, Румунија, Југославија и Грчка):
-Источноевропске земље;
Неколико типичних азијских земаља (Монголија, Иран, Авганистан, Индија).
Неоеврозијци нису за укидање самосталних држава у складу са атлантистичким принципима, већ су привржени „трећем путу“-успостављању евроазијског федерализма тј. Стварању вишедимензионалних система аутономија. Неоевроазијци одбацују и либералистички и марксистички концепт, а залажу се за економију усклађену са духовним и цивилизацијским специфичностима, за макроекономску интеграцију на евроазијском нивоу, за јединствен транспортни, енергетски, царински, информациони евроазијски систем. У социјалној сфери принцип општег имаће предност у односу на принцип индивидуалног. (Степић, 2013.)
Александар Дугин, када је у питању Балканско полуострво, дефинише четири посебне зоне:
а) босанско-хрватска (најзападнија и атлантистички опредељена, чисти римленд);
б) српска (смештена источније и отоврено евроазијски опредељена);
в) бугарска (још источнија, са елементима „левантинске верзије римленда“-тај модел најјасније представља Турска-и континенталне евроазијске синтезе);
г) грчка (православна, али улази у атлантистички блок)
Дугин истиче да треба максимално подржавати јачање веза Београд-Атина и Софија-Атина. Пошто читав регион Балкана представља мозаичну и крајње сложену конфигурацију, пројекатопштесловенске јужне федерације коју чине Србија, Бугарска, Македонија, Црна Гора и Српска Босна, који би теоретски представљао идеално решење, тешко да је остварив у ближој будућности. У оквиру малог модела читавог Балканског полуострва Срби (и делимично Бугари) представљају евроазијски импулс, појављују се као носиоци идеје хартленда. Грчка, која се налази јужније, геополитички је разапета између тог северног континенталног импулса и устаљене историјске идентификације са римлендом. Зато сви интеграциони пројекти Грчке са севером Балкана могу допринети јачању унутарконтиненталних импулса у Грчкој, што би могло бити засновано на верској блискости са православном Русијом.
Ако се у далекој перспективи може замислити општа евроазијски опредељена Балканска Федерација, онда се минимум геополитичког програма може дефинисати као стварање неправилног ромба Софија-Москва-Београд-Атина-Софија. При том би питање Македоније могло бити решено тако да јој се додели посебан статус, да би се уклонио камен спотицања између све три православне балканске и у различитој мери потенцијално евроазијске државе.(Дугин, 2004.)
Као почетак савремених евроазијских интеграција узима се март 1994. године када је председник Казахстана Нурсултант Назарбајев на Универзитету Ломоносов иступио са рефератом „Пројекат о формирању Евроазијског савеза држава“.
Модерне евроазијске интеграције се заснивају пре свега на економским и безбедоносним основама и Русија данас званично води евроазијску политику.
Најважнији облици евроазијских интеграција су:
1) Царински савез (Русија, Белорусија и Казахстан) као економска компонента . Од 2015. Године Царински савез ће прерасти у Евроазијски економски савез.
2) ОДКБ или Организација договора о колективној безбедности (Русија, Белорусија, Казахстан, Киргизија, Јерменија и Таџикистан) као војна компонента.
3. ЗАКЉУЧАК
Балкану, постојбини и седишту три православна народа, место је у Евроазијском савезу. Геополитичка перспектива Срба је изричито проруског, евроазијског карактера. Због успостављања копнене везе Балкана са данашњом матицом православне цивилизације и словенског света посебно су важни добри односи између Србије и Румуније. Веома важан задатак је и обнова словенске свести и зајдништва словенских народа на Балкану. Остварити суживот са муслиманским светом на Балкану је саставни део евроазијске геополитике источно-хришћанске цивилизације у целини.
Губитак утицаја на Балкану био би коначно потискивање Русије из Европе и лишавање могућих савезника у историјском рату са Западом. Уз такав значај Балкана, изузетну улогу за руску политику у том региону играју територије на којима живи традиционално русофилски народ-Срби. Од српско-руске евроазијске политике није могуће очекивати брзе и лаке плодове. Евроазијски савез, Шангајска организација за сарадњу и група БРИКС стварају нови склоп света у коме неће владати Запад. Да би кључни геополитички циљеви били остварени, сви потенцијали би требало бити обједињени око једне националне стратегије.
Бобан Гајић
