Државна граница је појам који, посебно на Балкану, у пракси готово ништа не значи. Осим што се то негде у највишим правним актима дефинише као линија која омеђава државну територију, коју опет, дабоме, морамо бранити свим средствима, у пракси се она увек кориговала и наново цртала онако како би велике силе рекле. На нама, народима са брдовитог Балкана, било је само да припремимо кроз међусобно убијање и освајање што боље стартне позиције за ново повлачење „светих линија“.
Прича о непромењивости граница – опет наглашавам посебно на Балкану – је бесмислена. Док је света и века границе ће се на овим просторима мењати, a у зависности ко буде јачи и ко буде имао већу и снажнију залеђину, тај ће имати и већу територију. Историјски, сви знамо шта би требало нама да припадне, односно шта је оно где смо ми као Срби – истински државотворан народ – живели, стварали државу и остављали велику културну заоставштину иза себе. Међутим, у реалности наша територија ће се увек мењати, у зависности од тога како велике силе одреде.
О томе нам најбоље сведочи наша историја 19. и 20. века. Да би велике силе што боље по нас одредиле шта нам припада, или шта ће нам припасти, ми морамо да имамо што више ресурса да их убедимо шта јесте наше. Историја је свакако један од њих, али од историје се у данашњици не живи. Многи истичу да њу пишу победници. За данашњи западни свет ми смо поражена страна, а тај статус који нам је наметнут, што голом силом, што бестидном политиком против нас, а добрим делом и нашим скандалозним грешакама, морамо сами да променимо. Не смемо више да будемо губитници, већ се морамо окренути ка томе да преузимамо иницијативу, па полако и одређене победе да односимо. Наравно, у складу са реалном моћи коју у том моменту имамо.
За крај године се најављује брисање границе између Албаније и тзв. Косова, заправо брисање границе између Србије и Албаније. Јасно је да се ради о голој сили на коју ми војно не можемо да утичемо, али зашто не бисмо могли да пробамо политички. Рецимо, ако се мимо било ког правног акта Србији отима део територије, онакве каква је тренутно призната у Уједињеним нацијама, те ако се Шиптарима признаје право на самоопредељење – што је свакако немогуће, јер они немају у Србији статус конститутивног народа – онда нека нам неко објасни зашто Срби у Републици Српској не би имали то исто право. Посебно због чињенице да су они конститутивни народ у Босни и Херцеговини и свакако да би могли да имају право на самоопредељење.
Ако већ неко на силу брише границу између Албаније и Србије и тако жели да ствара Велику Албанију, а западне земље на то мудро ћуте и прихватају кршење свих међународних норми, онда не постоји никакав разлог да Србија и Република Српска не избришу границу и кажу да је то сада иста држава. Уколико се тако бестидно дозвољава Шиптарима да шире свој простор и то науштрб српске територије, у том случају не постоји ниједан објективни разлог да се тако нешто не дозволи и Србима, посебно што они само констатују вековну жељу српског народа са обе стране Дрине да живи заједно у једној држави.
Да се разумемо, апсолутно сам за поштовање Дејтонског споразума. Међутим, ако се према нама тако брутално крше међународне норме, а и ако је Дејтонски споразум бар пет пута до сада флагрантно прекршен и прекрајан мимо воље Срба за рачун званичног Сарајева, онда се оваква аспирација Србије о којој пишем може сматрати сасвим легитимном.
Она би чак морала да буде уврштена у наш национални интерес. Нека то дежурни душебрижници из невладиног сектора назову како год хоће – хегемонијом, експанзионистичком политиком, тежњом за Великом Србијом… Потпуно је небитно. Увек ћу им одговорити „да, то је све како ви кажете, само не видох да се противите када неко други према нама има хегемонистичке намере и жељу да на нашој територији ствара Велику Албанију. Реч једну о томе не рекосте.“
Суштина је ваљда да се нама Србима усади да стално будемо у некој дефанзиви и да се константно за нешто правдамо, што би у преводу значило да никада немамо право да легитимно потражујемо нешто што би могли да буду наши интереси. Ето, ја се усудих да другачије мислим, па таман ме свакодневно разапињали, што ми иначе прија, јер чим ме нападне наш невладин сектор знам да сам нешто добро урадио.
Овима на Ззападу би требало баш ово поручити – господо, батина има два краја. Ваша недоследност и бестидност може довести до несагледивих последица, јер немогуће је један народ кињити и цепати му територију, а да се тај народ, иначе историјски државотворан и народ који љуби слободу, не уздигне и не каже да само потражује оно што му иначе припада. Отуда, више је него јасно, границе на Балкану ће се тек мењати. Уз мудру политику – и Божију помоћ – овог пута у нашу корист.
Владимир Ђукановић
