Да деца често изневере своје политичке родитеље, није никаква новост или сензација. Нешто ређи случај је да их и физички ликвидирају, а нешто чешћи да политички наследници окрену странку у смеру у ком оснивачима никада на памет не би пало да је одведу.
Jeдном таквом случају смо имали прилику да присуствујемо пре 2 дана. Наиме, након што је група активиста из организација „Србска акција“ , НСФ и сл. , најавила одржавање помена ђенералу Милану Недићу, на месту на ком је убијен, испред бивше зграде ОЗН-е за Београд, на 72. годишњицу његовог убиства, морала је да „реагује“ и „друга страна“ .
Наиме, не улазећи у профиле и карактеристике организатора овог „митинга“ , далеко су интересантнији они који су најавили и одржали „контрамитинг“ . А међу њима нарочито Балша Божовић и ДС. „Загревајући“ се за овај „контраскуп“ , Балша је више дана преко свог Твитер налога говорио о „поновном ослобођењу Београда“ , „борби против фашизма“ и сл. , док је на лицу места стојао раме уз раме са комунистичким организацијама.
Пошто је Балша члан председништва ДС, а врло често је истицао ту фразу о „поновном ослобођењу Београда“ , алудирајући на оно из октобра месеца 1944. године , ваљало би подсетити читаоце овог текста, шта је Борислав Пекић, један од оних који су оживели рад ДС почетком деведесетих година, рекао о оном „првом“ ослобођењу Београда од „фашизма“ ;
„С улице се чује бат ногу и песма.
Четири година чекала се песма, четири године бат ногу. Ни ова песма, ни ове ноге.
Која и каква се песма очекивала није било јасно, али ова – није. Речи се не разабирају али их знамо. Чули смо их од оних који су хтели да буду победници пре победника…
… Слобода која је дошла и није била наша… Свака од тих слобода другоме ће припасти, ниједна вама.“
-Борислав Пекић, о ослобођењу и ослободиоцима Београда 1944. , делови из приповетке „Свирач из Златних Времена“ –
Поставља се питање:
Ако Борислав Пекић, као неко ко је робијао и био прогањан у Титовом режиму, а и генерално је био врло критичан према комунистима, овако пише о „првом“ ослобођењу Београда (оном из октобра 1944. године) , шта би имао да каже једном од својих „наследника“ у странци, Балши Божовићу, да га види како позива на друштвеним мрежама на „ново ослобођење Београда“ (налик ономе из октобра 1944. ) а организује „контрамитинге“ уз разне комунистичке организације?
Ко ту није у праву, Балша или Борислав? Ко је „застранио“ и одвео странку на погрешну страну? Пекић онда или Балша сада? Генерално те „прелазне фазе“ ДС су веома интересантне; од националне, грађанске, антикомунистичке деснице са почетка деведесетих година, до данашње леволибералне, „антифашистичке“ (у данашњем искривљеном, а не у изворном прихватљивом значењу речи) и рекло би се чак филокомунистичке странке. Од „Сокобањске декларације“ до Балшиних „антифашистичких“ памфлета. Од „вола на Палама“ и критиковања Милошевића због недовољно национално одговорне политике, до перверзне и извитоперене варијанте новог „грађанског“ СКОЈ-а . Од Пекића, као дисидента у Титовом режиму, до симпатисања Тита од стране садашњих и некадашњих чланова странке. [1]
На страну што неодговорна неколицина људи који су дошли на обележавање помена Недићевог убиства и притом „салутирали по фашистички“ , заслужује сваку осуду, oво идеолошко „застрањивање“ ДС би требало да буде проблематичније. Јер ти неодговорни појединци немају никакав политички капацитет нити реалну политичку будућност, док ДС, као (и данас) парламентарна странка са дугом традицијом постојања и једним пристојним континуитетом у деловању, не би требала да дозволи себи оваква идеолошка скретања, њени оснивачи и обновитељи током деведесетих то не би желели.
На страну све остало што су њени руководиоци радили у време док су били власт, што је тема за посебну, не књигу, него библиотеку, као и за органе реда и закона.
P.S. Не браним ни те неодговорне појединце који су поздрављали фашистички, нити ДС, већ само сматрам да би странка настала на одређеним идеолошким темељима, требала, макар ради поштовања према људима који су је оживели деведесетих година, да одржи одређени дискурс, а не да због проблема око подршке у народу (који су опет последица њихове неодговорне политике из времена док су били власт) тражи „уточиште“ у популистичким фразама о „борби против фашизма“ , чиме се заправо мало тога или ништа на крају добија. А губи се много више. На дуже стазе.
[1] http://www.telegraf.rs/vesti/politika/1864167-cenim-tita-i-njegovu-politiku-borislav-stefanovic-otkriva-zasto-mu-se-u-ds-u-smeju
Никола Јовић
НАЦИОНАЛИСТ
