Када члан батаљона „Сомали“ узме у руке митраљез, он тачно зна зашто је то урадио, потпуно сигуран да ће са тим митраљезом бити на линији борбе, улазити у зграде, уништавати противника, ускакати у ровове… Нико се не нада да ће имати среће, да ће се провући или мирно седети у запећку. Не, то није случај са нашим батаљоном, прича Давид Марченко заменик команданта чете батаљона
„Сомали“ није само јединица, већ братство које је ратовало од 2014. и кроз чији историјат и подвиге се може описати и револт, и неустрашивост и истрајност народа Донбаса.
Давид Марченко, позивни знак „Философ“, заменик команданта чете батаљона „Сомали“, највећи је филозоф међу борцима, ратник међу филозофима. На његовом калашњикову урезана су имена врхова светске филозофије. Рат је провукао кроз различите филозофске системе – од Хегеловог до Кантовог. Уверен у његов виши смисао, спреман је да га води до краја. А крај се, уверен је, назире. И није у корист украјинске стране.
Када сте се придружили овој јединици, са којим мотивом и можете ли у неколико речи описати која је веза између бригаде „Сомали“ и идеје слободе?
Ратујем од 2015. а батаљону „Сомали“ придружио сам се 2019. и заиста посведочио да су везе наших момака у јединици са идејом слободе нераскидиве.
Интересантан је историјат настанка батаљона и то како је добио име. Наиме, у првим фазама формирања јединице углавном су долазили људи у цивилу, само са оружјем, али у јапанкама, шорцевима, некаквим мајицама, понеко у дуксерици. Односно, ми нисмо имали војне униформе и тако упарађени цивили изгледали су као сомалијски гусари.
Тако је настало име „Сомали“. Ово причам и због тога да бих указао на чињеницу да овде служе људи, обични, али са високим осећајем за правду. Када рат почне, мотиви за учешће су различити – неког инспирише осећај моћи, неко жели да обуче униформу, неко да би дошао у посед нечег. У батаљону „Сомали“ су људи другачијег кова, они који су ушли у рат у цивилној одећи у којој су се затекли, са оружјем у рукама и тако стали у заштиту Отаџбине. Они су, по зову срца, дошли да заштите границе Доњецке Народне Републике, али и да учествују у изградњи нове државе. Батаљон није био оптерећен никаквим обавезама, људи нису носили униформе, потписивали уговоре и ишли на консултације. Не, они су једноставно из личних убеђења дошли да заштите земљу. И када је дошао тренутак да ти људи обуку униформе, они су тачно знали зашто то раде.
Погледајмо како је то било уочи специјалне операције. Човек дође у регуларну армију и учи да вози тенк, али он не зна да ли ће ићи у рат или неће ићи у рат – он једноставно учи да вози тенк. Условно говорећи, одредили су га да буде тенкиста и он размишља: „Да ли ћу ја икада бити на фронту?“. А када момак из батаљона „Сомали“ седне у тенк, он иако још увек не уме да вози, непогрешиво зна да ће са тенком улазити на позиције противника, да ће се гусенице завртети над њиховим рововима, да ће их затрпати, пуцати по противнику, улазити у тенковске дуеле. Односно, човек зна зашто је потребно да научи да вози тенк и то постаје његова лична жеља. Таква је воља сваког нашег борца.
Навео сам пример са тенком. Али то је случај и са другим оружјем. На пример, ако човек узме у руке митраљез, он тачно зна зашто је то урадио. Он је потпуно сигуран да ће са митраљезом бити на линији борбе, улазити у зграде, уништавати противника, ускакати у ровове… Нико се не нада да ће имати среће, да ће се негде провући или мирно седети у запећку. Не, то није случај са нашим батаљоном! Наш батаљон – то је када човек жели. То је израз његове унутрашње жеље. Нас нису терали да узмемо оружје , ми смо једноставно схватили – пред нама је сурови и препредени непријатељ, а ми смо слободни људи који могу и чија је дужност да бране свој словенски свет.
Зато се ми и развијамо брже од других војних јединица. Брже учимо, стварамо нешто ново, осмишљавамо нове тактике, стратегије. Наш батаљон – то је израз воље и слободе човека.
Не без разлога ваш позивни знак је Филозоф. На каишу вашег калашњикова исписана су имена врхова светске филозофије. Како филозофија објашњава овај рат?
По мом мишљењу, ово није рат између две државе, три цивилизације или између некаквих алијанси. Овај рат, управо, чисто филозофски гледано, рат је против дивљаштва. Наши људи су у великој мери образовани и поступају по закону који постоји у некој држави, а држава претпоставља да је закон идеалан и да не подлеже критици.
Ово говорим у контексту одвајања ДНР и ЛНР и аналогно и о Криму. ДНР и ЛНР су се одвојиле из Украјине и из угла украјинског закона то је кршење украјинског законодавства са чиме се слаже и део украјинског народа. Можемо ли ми да променимо законодавство зато што већина људи мисли на другачији начин? Код житеља ДНР и ЛНР постоји друга воља – њихови погледи и морални принципи одлазе далеко иза оквира украјинског законодавства. А украјинска држава, украјински устав су кршили та права и ту вољу, и настављају да крше права Руса који желе да користе руски језик.
Али Украјинци не схватају у чему греше. Ту се огледа тај безобразлук, тај њихов светоназор због којег нема разговара.
Идеја праведног рата опстаје кроз читаву историју филозофије. Да ли се рат у Украјини уклапа у ове дефиниције? Да ли оправданост подразумева и етичност?
Праведан рат је онај који се није могао избећи. Рат је, да се разумемо, увек лош, чак одвратан. Али, понекад, и то је тачно, рат може бити праведан само зато што не постоји други избор.
Конкретно, овај конфликт је праведан рат када нема другог начина и излаза. Праведни рат се може почети, али је важно знати и када би он требало да се заврши.
Што се тиче тога да ли оправданост подразумева и етичност, мој одговор је – не, наравно, али има случајева када схватате да се није могло поступити другачије. Етика и морал су код свих различити, разни су системи вредности, односно код некога иза појма етике стоји религија, код неког наука. Зато сви могу исти поступак да оцене и као правилан и као неправилан, а у којој мери је етичан о томе суд доноси онај који расуђује.
Кант је у првом кругу ваших омиљених филозофа. Како изгледа ваш категорички императив и одакле долази спремност да жртвује живот за слободу Отаџбине?
Мој категорички императив практично је исти као код Канта и верујем да треба поштовати ову максиму како би она постала свеопшти закон.
Ја бих само просторној категорији додао и ону временску. Имануел Кант говори само о пространству, али правила која прихватамо требало би да постану једнака за све и у Шпанији, Америци, Русији или можда Мексику, и под претпоставком да је реч о другим временским јединицама. Напросто, истоветна ситуација се може десити у друго време али та чињеница не би смела да ослаби снагу максиме.
Шта мене лично мотивише да ризикујем живот за Отаџбину? То је у првом реду повишен осећај правде. Друго, то је искуство јер ми смо дуго у рату, познајемо правила рата и знамо како се неке ситуације могу избећи. Зато ми можемо да подижемо улог и да из рискантних ситуација излазимо цели и неповређени.
Како ишчитавате Сенекине речи да се велики људи радују невољама као борци биткама? Може ли се човек ослободити страха?
Свако од нас има представу о себи. У којој мери је борац и храбар ратник најбоље ће проверити у борби. Зашто се велики људи радују проблемима? Зато што носећи се са њима схватају ко су они у суштини и тада се покажу као такви каквим су себе замишљали и томе се радују, или, уколико не, они онда стреме томе.
Поштено говорећи, страх не побеђујем никако. Страх некако сам одлази и нестаје. Наравно, никада у потпуности. Осећај страха је заменила узбуђеност или узнемиреност. Пред извршење неког задатка узнемиреност увек постоји зато што се рат мења, нешто може да крене наопако, може да се деси да је неко нешто заборавио. Одсуство страха долази и са искуством. У што већем броју борби учествујеш и потом размишљаш о томе и износиш правилне закључке и исходишта, не понављаш грешке и видиш да си умешан у томе, лакше улазиш у нове битке.
Прошли сте критичне тачке – учествовали у ослобођењу Маријупоља и биткама на најосетљивијој тачки авдејевског правца одакле се годинама гранатира град Доњецк. Коју бисте од ових битака назвали пресудном?
И битка и за Маријупољ и битка на правцу Авдејевке на мене су озбиљно утицале. Тешко их је поредити јер је реч о сасвим различитим форматима. Битку за Маријупољ сам доживео на један а за Авдејевку на други начин. Битка за Авдејевку ме је натерала да учим у тешким и опасним условима. То су непријатне успомене. У Авдејевки је било све много суровије.
Да ли су у овом тренутку битке у току, како процењујете ситуацију на фронту?
Ситуацију на фронту је јако тешка али међутим и преломна: јер је украјинска држава исцрпела ресусрсе док смо ми истовремено успели да створимо и формирамо нову армију и кадровску резерву невероватних размера.
Почетком СВО ми смо имали доњецке и луганске јединице, руску армију и много различитих добровољачких формација. А сада имамо и доњецке и луганске јединице, и више добровољачких јединица, али и такође резервну војску која још није улазила у бојеве, затим кадровску резерву из искусних бораца, који су већ били у рату.
Да подвучем, ми смо формирали три огромне армије-ону која сада ратује, резервну и армију која се може ставити у строј сваког дана. За то време украјинска армија је разрушена до темеља. Украјински војници су високо мотивисани али само до тренутка док не дођу до линије фронта.
Да ли у њиховим наступима препознајете обуку страних инструктора и колико се моћним показало западно оружје у борбама које се воде?
Момци или деца од 18 или 30 година који су били обучавани у иностранству су наша омиљена категорија.
После обуке у Великој Британији и Немачкој они постају уверени да су одлични војници, да су све научили и да сада само могу доћи и убијати Русе. На крају све буде другачије. Ови војници крећу у јуриш и поред њих пада граната. Неко гине, неко бива рањен, а они беже на све стране бацајући оружје и остављајући рањене и погинуле. Ово се дешава после обуке у иностранству. Они су неспособни за борбене операције. Једино што имају је мотивација пре борбе.
Када је реч о западном оружју, да, оно им помаже, и захваљујући њему фронт се још увек држи. Само, та количина коју им испоручују сада већ није довољна.
Чиме ће се завршити покушај украјинске контраофанзиве?
Покушај контраофанзиве завршиће се губитком великог дела украјинске територије. Када ми у једном тренутку почнемо да кидамо линију фронта, када буде издата наредба, они неће моћи да издрже јер немају никакве резерве и ресурсе. Ми смо сада већ скоро истребили украјинску армију и ускоро крећемо далеко, далеко, и биће немогуће зауставити нас.