Мач и крст најстарији су симболи српске државности. Никада у изворној српској историји нису се одвајали и данас се заједно налазе на величанственом споменику оснивачу најчувeније српске династије, који је постављен у Београду последњих дана јануара 2021, чиме је главни град Србије добио једно од својих важнијих историјских обележја. Споменик Стефану Немањи (1113–1199), дело руског вајара Александра Рукавишњикова (који је и аутор монументалног споменика Достојевском испред Руске националне библиотеке у Москви), постављен је у средишту Савског трга, лицем окренут према Храму Светог Саве, испред зграде некадашње Железничке станице, која ће постати музеј српске средњовековне историје.
Ове чињенице дубоко су узнемириле непријатеље Србије и домаћу пету колону: већ недељама траје паклена дрека против Немањиног споменика и обнове интересовања за српску средњовековну историју, што се никако не уклапа у планове насилне промене (читај: деструкције) српске националне свести, чији је крајњи циљ деградација наше хиљадугодишње прошлости. Овом циљу, коме нажалост служи тзв. друга Србија (или не-Србија) оличена у неколицини ноторних београдских букача, као и моћни страни медији одомаћени у Србији и њихови локални трабанти, подређена је добро организована хајка која траје и којој ћемо се овде још вратити.
Мач, него како
Од часа у коме је велики жупан Стефан Немања извукао мач у одбрану угрожених и распарчаних српских земаља, дакле пре безмало хиљаду година, ова борба се не завршава нити Немања враћа свој мач у корице, које му и даље стоје о бедру и могу се добро видети на описаном споменику. То што је мач још исукан значи да је одбрана у току. Немањин мач је речит симбол нашег опстанка и неће бити враћен у корице док трају напади. Зато је то био и остао први знак српске државности.
Мач, него како, господо! Док нам претите ратовима и држите нас на линији ватре уз нос целом мирољубивом човечанству, ми у Немањином мачу видимо своје право на живот. Већ готово хиљаду година на овом нашем простору и још колико треба, докле год српском народу будете отимали слободу и постављали ултиматуме без смисла и краја. Како јуче, тако и данас. А с вама и ова братија из региона, увек спремна да служи туђину.
Зато је управо мач био „пројектни задатак“, који руски вајар овако објашњава: „У раду на споменику имао сам много консултаната, историчара. Веома сам им захвалан на свему што су урадили. Ми смо дуго размишљали и одлучили да прикажемо Стефана Немању у световној одећи, а не у духовној и као човека који је створио српску државност. То је оно што је најважније… У конкретном случају мач има смисла, он је погоднији јер се силуета споменика завршава оштрицом. Зато је решење мач и сматрам да је то исправно. Други аргумент је да не буде таутологије скулптуре. Стефан Немања на грудима има енклапион, крст. Смисао је да не буде и у руци и на грудима крст.“
Дакле, не два крста него један (плус сидро ранохришћанског крста у постаменту споменика), што је више него довољно да се истакне други велики знак српске државности: Часни крст, који је српски народ одавно повезао са слободом златном.
Немањин завет
Знамење које Немања носи о врату, еуколпиос (ἐγ-κόλπιος, напрсни крст, напрсник) јесте реликвија са честицом Крста на коме је распет Господ на Голготи, где га је у 4. веку пронашла мајка императора Константина Света Јелена и пренела из Јерусалима у Цариград. Натпис „У овом знаку ћеш победити!“ повезује се од тог доба са победом цара Константина на Милвијском мосту (312. године), то јест са сваком великом победом хришћанског оружја у будућој историји света, и од тада се у правилу везује уз победнички мач. Немања се није раздвајао од ове светиње, коју је добио од царских Комнина. Када му се приближила смрт, послао га је из Хиландара свом сину и наследнику Стефану Првовенчаном уз инсигније државе и престола, са опоруком у духу Константиновог наведеног бојног поклича.
Сам Стефан Првовенчани, у биографији свог оца, наводи Немањине речи: „Поред тога што доноси души мир и тишину, лечи и ублажује болове, Часни крст је чувар и утврђење и победитељ и помоћник у биткама против невидљивих и видљивих непријатеља… он је земљи тврдо уточиште и стена и кнезовима твојим оштро копље и војницима твојим штит вере и смела победа.“
Преношење Часног крста из Хиландара у Студеницу било је праћено једнодневном светковином. Стефан Првовенчани „уставши са архијерејима својима и са јерејима и са часним монасима и са целим клиром, са кадионицама и свећама и са множином народа исто као некада Давид вапијаше играјући пред сеновитим кивотом: ’Греди, христолики народе, да се поклонимо крсном животодавном дрвету’“.
„После доношења часног крста из Хиландара, у манастиру Студеници створиће се нека врста култа тријумфалног часног крста“, пише даље Миодраг Поповић у свом капиталном делу Видовдан и часни крст (1977). „У знаку тог култа, на целој ширини задњег зида манастирске цркве насликана је монументална студеничка фреска ’Распеће’, којој тамо, по правилима, није било место. Истичући да студеничко ’Распеће’ својом монументалношћу превазилази све узоре у западној и источној сфери ондашњег сликарства Павле Мијовић мисли да је други Немањин син, државотворни Свети Сава монументалношћу ’Распећа’ и кршењем постојећих правила живописа хтео да истакне крст као тријумф владара младе државе, што би значило да и на крст са фреске пренесе значење победничког Часног крста.
После подизања Жиче, која ће постати седиште тек основане српске архиепископије, Часни крст пренесен је из Немањине задужбине Студенице у њу. Том приликом свечано преношење протекло је у знаку учвршћења државне самосталности; са њом, са Светим Савом на челу, ишло је осамостаљење српске цркве. Историјски, време студеничке и жичке свечаности пада у доба када су Немања, Свети Сава и Стефан Првовенчани ударили темеље држави, чије је стварање пратило учвршћење хришћанске вере код Срба.“
Од тада па до Косова Часни крст предводи све српске битке у једној јединој, архетипској слици: „Пред њима је Бошко Југовићу / и он носи барјака крсташа.“ Пуна четири века, до Карађорђевог устанка 1804, ова слика лебди у колективној свести Срба, све до српских ратова за ослобођење 1912-1918. којима кулминирају српске националне тежње. Ето шта казују мач и крст Стефана Немање на споменику откривеном пре неки дан у Београду.
Сада је и много јасније зашто другој Србији и њеним газдама толико смета све што је у вези с овим спомеником. Нема ту никакве естетике, уметности, избора материјала и положаја, урбаног планирања, епидемиолошких ризика и лањских снегова. У питању је напад на српску државност и слободу коју оличава нова ликораван Савског трга са свим својим садржајима.
Срамотна хајка
Претходница свих антисрпских предузећа у нас, телевизијска станица Н1, тврди компетентно, на дан откривања: „Споменик Стефану Немањи нема везе са српском традицијом.“ То објављују извесна Александра Давидов Темерински, коју Н1 представља као историчарку уметности, те Бранислав Димитрјевић, нешто познатији тумач инсталација и перформанса, за кога нисмо знали да се уопште бави српским традицијама. Као да никада нису чули за Хиландар, Студеницу и Жичу, они су декламовали на Н1 (емисија „360 степени“) све што им је падало на памет, при чему су добро долазиле и бабе и жабе, и „естетика“ и мере Кризног штаба, и нетранспарентне цене и комунални проблеми и српска наводна традиција.
Ево само неких од њихових бисера: „Проблем је величина споменика у градском језгру“, рекао је Бранислав Димитријевић. „Затим постоји силесија иконографских проблема који заправо немају никакве везе са нашом традицијом и у коју је руски аутор унео неку врсту еклектике. Ја бих тај споменик назвао постмодерним, то је нека параисторија. То је споменик у коме имате неподношљиву комбинацију различитих материјала, унутра имате неки мозаик, па имате неко осветљење, па доле стаклени под, па испод стакленог пода огледало…. То је таква једна ствар која је нека врста засењивања грандиозношћу, покондирена једна ствар, која никакве везе нема са српском традицијом“, и не наводи шта он подразумева под српском традицијом, која доиста нема везе с инсталацијама, перформансима и Марином Абрамовић.
„Питање крста и мача је заиста велико питање“, научава даље Димитријевић на тему коју смо управо расправљали. „Мислим да је то једна заиста крупна грешка, која није само питање симбола већ самога споменика – јер он је направљен да та фигура држи крст и кад уместо крста ставите мач или било шта, тај покрет тога тела није више то. Не изгледа више као споменик који нас благосиља тим крстом, па је благо сагнут да би нас благосиљао – него изгледа као да ће нас посећи. То је једна врло озбиљна ствар“, наглашава Димитријевић.
Истовремено, то је једини његов прилог феноменолошкој анализи мача и крста у иконографији споменика. Ако сте ишта схватили у овом озбиљном галиматијасу, Бог вам био у помоћи. Зато нам не пада на памет да полемишемо с Димитријевићем и сличнима (на другом крају истог хора јављао се све време некакав визуелни уметник из Фиренце који је споменик називао „срамним“ – а зашто ничим није ни покушавао да објасни!) него још само да скренемо пажњу на озбиљну материјалну грешку госпође Давидов Темерински, из које могу проистећи бедасти закључци:
„Проблематично што је Стефан Немања обучен као монах, а у руци држи мач. Монах са мачем – то само имамо у 11. и 12. веку и то су били у западној Европи темплари и нико други. Оденути владара у монашку одору и ничим изазвано му уденути мач – то је нешто што једно другом контрастира“, истакла је гошћа Н1.
Пре свега, Немања није обучен као монах, нити му је на овом месту ико уденуо мач, ово је споменик српском владару и ратнику. Али ношење мача међу крсташима-монасима било је у средњем веку општа појава, и то не само код витезова темплара, о чему су хорски певали сви јерусалимски врапци. И српски монаси доиста су носили мачеве, а нарочито хиландарци, који су вековима сами бранили манастир од каталонских бандита, гусара и пљачкаша. Међу њима – мачем дакако! – истакао се најбољи српски црквени писац XIV века Данило II, хиландарски игуман и доцнији поглавар српскe цркве, витез који је мачем владао као и пером, о коме данас читају сви историчари уметности осим госпође Давидов Темерински, која о архиепископу Данилу поњатија не има. Мач, дакле, ни у чему није контрастирао одбрани Цркве него је био њен органски део кроз векове, како смо овде и показали.
Уопште, бедан је и срамотан ниво ове хајке и зато можда не треба ни помињати оне међу нама који се без зазора још називају уметницима. Такав је карикатуриста Коракс. Пре неки дан, у свом листу Данас, рекао је, не трепнувши, о утемељитељу српске државе: „Имам предлог да се железничка станица врати у првобитно стање и функцију, а да се овај споменик, заједно са Немањом, сахрани у Прокопу.“
