Јутрос је познати западни политиколог и философ, Ерик Вернер, разговарао са нашим заједничким пријатељем, поверивши му своју забринутост и згражање што апсолутно нико у западним медијима не покушава да каже макар нешто у корист и на страну белоруског председника Лукашенка. Што се нигде више не спомиње економски успех белоруске државе (са мање од два посто незапослених), уједињене идејом ”државе благостања” по цену системског отпора западним покушајима да, преузевши власт, окрену читаву ову државу против Русије. Без обзира на одређену дозу отпора Лукашенка према путиновској (начелној) идеји интеграције Белорусије и Русије у једну словенску, империјалну супер-државу.
То, очигледно, није довољно русофобној коалицији, па желе да преузму власт насилним демонстрацијама у већ (толико пута) виђеној функцији ”одбране људских права”, а након (наравно ”намештених”, ”недемократских”) избора.
Ни мишљење Светске Банке о томе да је у Белорусији показан висок ниво економских успеха и да је ту изванредна ситуација по питању безбедности и привредних услова за даљи напредак, није било довољно да ма ко са западне стране јавно каже понеку реч оправдане упитаности на тему правих узрока и носилаца демонстрација у Минску (експлозије, сузавци, напади на полицију, погинули демкнстрант…).
Једноставно, политички коректни друштвени мравињак из Брисела, Лондона и Вашингтона ради своје, а по више пута испробаном моделу (”афричко пролеће” је најпознатији пример ове обавештајно-пучистичке операције).
И ту нема права на узузетак, а камоли оправдање Лукашенкове више него успешне државне стратегије.
Ни код нас се (мање више) нико не усуђује на то, да не би био прозван како тера воду на воденицу овдашње власти и њених актуелних проблема са сличним моделом ”употребе демонстрација”.
Па онда Лукашенко остаје и без српских бранилаца, и поред свих његових конкретно до сада показаних наклоности према српском народу (посебно у време санкција и током злочиначке НАТО агресије). Ни то, изгледа, није довољно да би се неко усудио да себе (одбраном Лукашенкове позиције) постави као живу мету својих политички опседнутих и опозиционо раздражених суграђана и сународника. Белоруска и српска државна и гео-политичка позиција нису ни превише сличне, а камоли исте, али се овде све одмах ставља у контекст ”за или против режима у Београду”, па се чињенично стање не узима превише у обзир.
Све постаје ”само још један доказ и прилог” ономе у шта неко безусловно верује, са убеђеношћу како је ”борба против власти” императив слободе. Иако сви знамо да слободе, у том романтичном смислу, одавно још нема и да су демонстрације само демагошки и лицемеран начин да ”све остане исто (или горе)”, а под непроменљивом међународном, западњачком заставом правих господара Балкана, Европе и (западног дела) света.
Али, да се вратимо на Белорусију и оно што се ових дана догађа у Минску и свуда по земљи која убедљиво најбоље и најспокојније живи од свих некадашњих совјетских република.
Александар Григорјевич Лукашенко је, да се подсетимо, образован човек (завршио је историју, па онда и економију); искусан политичар, суверениста (чак и када су у питању белоруско-руски односи); а понајвише мудар и прагматичан државник који не жели да допусти моћним обавештајним Агенцијама из Ленглија и Лондона да изнутра поткопају сав његов скоро тридесетогодишњи труд у одбрани Белорусије од најразличитијих пучистичких обмана и трикова (”отпоровског” типа).
Па слушамо, уживо, ужаснуту вриску белоруских девојака (у отровном облаку сузавца) и борбене урлике тамошњих младића који не схватају (сем оних ретких, потплаћених) шта раде и коме заиста у прилог.
Гледамо, као и увек, пркосне погледе масе усмерене према оклопљеним припадницима полиције, као према највећим непријатељима и ”слугама неправедног режима”.
Сведоци смо хорских повика и личних увреда усмерених према ”диктатору Лукашенку” (кога пореде, ничим изазвано, са Стаљином, Хитлером, севернокорејским дикаторима: како кад и како где, по потреби). Без обзира на све оно корисно и по народ добро за шта је у највећој мери заслужан управо исти овај ”омрзнути тиранин”.
Породице и пријатељи похапшених учесника у демонстрацијама су огорчени (што је сасвим логично и природно, из те тачке гледишта), јер су ови затворени демонстранти за њих оно што су, иначе, у свакодневном животу, пре овога: често добри и поштени младићи и девојке. Попут наших СКОЈ-еваца из међуратног периода или народних револуционара (”светитеља без Христа”) из времена од многих омрзнутог цара Николаја Другог Романова.
И ту се сасвим промашује тема.
Наиме, једно је ”какав је неко човек”, ван употребног контекста; а сасвим друго – у каквој и чијој је служби, током рушења сопствене државе. То и јесте најјачи, онај демонски успешан аргумент из мрачне сфере глобалног поднебесја: сви ти иначе добри и племенити учесници најгорих, самоуништавајућих (крвавих и ђаволских) Револуција.
И ту се ништа не може сем да свако ради по сопственој савести, знању и равнању. Ту ”убеђивања” и ”преваспитавања” тешко да може да буде, чак и у најдобронамернијој варијанти. Само много касније покајање појединих учесника (у свим тим језивим Револуцијама) јесте могуће, али без неког општег ефекта – након што је толико тога лошег и непоправљивог већ урађено.
У привиду медијске представе за светску јавност ту нема никакве сумње о искључивој кривици оних који се полицијом, сузавцима и ”насиљем” супротстављају ”припадницима сопственог народа” са најлепшим и (формално) ”најпатриотскијим” паролама на уснама. Па се од злоупотребљених младића и девојака праве ”народни хероји” најновије генерације, а од бранилаца државне суверености Белорусије – ”диктаторске слуге”, ”пендреци режима” и одвратни ”издајници народних интереса”. Као у орвеловском обрту, где је права слобода – наводно ”ропство”, а истинско ропство – тобожња ”слобода”. Па црно постаје ”бело”, неправда – ”правда”, а ”правдољубље” – пут у најгоро ропство. Сви смо ми то овде већ више пута искусили (југословенство, комунизам, титоизам, либерал-демократски поглед на свет, бунтовништво 27-мартовског и петооктобарског типа…), али, изгледа, узалуд.
Наш хајдучки, анархоидни, моралистички и политички неуки, антистратешки и опасно искривљени вид ”разумевања света” (државе, Цркве, побољшања стања у земљи) нам онемогућава да ма шта важно схватимо на време, пре закаснелих покајања остарелих револуционара.
На (њихову) срећу, белоруски народ је, убеђен сам, много паметнији и неупоредиво мудрији од нас – а имали су и прилике да се уче на нашем горком искуству – па ће наћи начина да се њихова држава одбрани упркос свему.
То неће бити лепо, ни пријатно ”за око”, али ће бити корисно за многе будуће генерације њиховог народа.
А Ерик Вернер (поменут на почетку овог текста) је написао низ по нас корисних (нажалост, непреведених на српски) књига и озбиљних студија (о ”систему издаје”, ”грађанском рату”, ”самоуништењу”, ”лажној демократији”, ”у одговор великом инквизитору”, о ”насиљу и тоталитаризму”, ”мистици и политици”…), као облик сопственог интелектуалног отпора.
Као знак (истине) покрај пута (у амбис) западног човека, обезбоженог и идиотизованог.
Зато њему и посвећујем ове тужне и догађајима изнуђене редове отпора владајућем ”духу времена” и последњим трзајима декадентног и полако нестајућег, западног ”погледа на свет”.
P. S.
Живела Белорусија!
Живела Русија!
Живела Србија (и читава наша српска Отаџбина)!
P. P. S.
Једине демонстрације у свету које нису праћене крокодилским сузама, забринутим погледима и камерама лицемерно ”забринутих” надзорника планетарног мравињака су – оне у Црној Гори. У којима је све потпуно другачије него у обавештајном стереотипу и задатој матрици ”политички коректне” народне побуне.
Тамо се народ (а не медијски подстакнута маса) херојски буни против мафијашко-злочиначког, антихришћанског и разбојничког режима Мила Ђукановића. Некрштеног творца приватне ”пара-цркве”, безумног отимача манастирске имовине и свих православних храмова у земљи Светог Петра Цетињског.
Даће добри Бог – народна слога, тамо, биће пораз врагу!
