Територија Београда била је непрекидно насељена хиљадама година још од палеолита, што је свакако јединствен случај у Европи, а вероватно и у свету.
У Скадарлији је тридесетих година прошлог века професор Велике школе Ђорђе П. Јовановић пронашао лобању „Београдског неандерталца“.
Први „Београђанин“ је дакле живио пре далеких 40-70.000 година.
Археолошка открића у 20. вијеку, а посебно откриће најстаријег писма на његовом тлу, Винчанско писмо, недвосмислено указују да је Београд најстарије, у континуитету насељено градско насеље Европе.
До сада је на територији Београда откривено 40 локалитета из доба винчанске културе, а ко зна колико је кроз историју уништено.
У строгом центру Београда, испод данашње Палате Албанија, пронађени су, током њене градње 1938. године, скелети неандерталца који је погинуо у борби са мамутом чији је скелет нађен у близини, што говори о насељености простора данашњег Београда још у праисторијско доба.
И окресано камено оруђе пронађено у Земуну показује да су заједнице ловаца и скупљача плодова насељавале околину Београда још у палеолиту и мезолиту.
Из старијег каменог доба, потичу остаци људских костију и лобања неандерталаца, пронађени у каменолому код Лештана, у пећини на Чукарици и у близини Бајлонијеве пијаце.
Оруђа која су такође пронађена овдје, иницирају на постојање насеобина у периоду од прије 50.000 до 20.000 година и одговарају кромањонским људима.
Остаци културе млађег каменог доба пронађени су у Винчи, Жаркову и у Горњем граду, изнад ушћа Саве у Дунав.
То указује да је простор Београда био насељен у континуитету и да је интензитет тог насељавања бивао све јачи. Многа данашња насеља у околини Београда леже на културним слојевима ранијих праисторијских насеобина.
Београд је, захваљујући свом јединственом положају, на ушћу Саве у Дунав, увек био у центру култура, које су се у подунавској колевци европске цивилизације смењивале током миленијума.
Град је у центру области гдје су настале најстарије неолитске културе Европе. Култура Лепенски вир (VIII миленијум с.е.), Старчевачка (VII – VI миленијум с.е.) и Винчанска (VI – IV миленијум с.е.) са најстаријим писмом у света, као и најстарије културе бакарног и гвозденог доба са најстаријом металургијом.
Култура Трибала (Рашана-Срба) на територији данашње Србије у “илирском” периоду била је њихов директни наследник, баштиник.
Винча крај Београда спада у ред најзначајнијих насеобина и културних налазишта праисторијског периода. Археолошке ископине на Роспи ћуприји, Горњем граду, Карабурми, Земуну и Винчи потврђују претпоставке да је подручје Београда било интензивно насељено и да се његово становништво бавило плужном земљорадњом и другим пратећим привредним делатностима.
На овим локалитетима откривене су некрополе бронзаног и металног доба.
Прва стална насеља винчанске културе, прије око 7.000 година п.н.е, настала су управо на територији Београда (Бањица, Калемегдан, Чукарица, Жарково).
Највише примерака винчанског писма нађено је баш на подручју насеља Бањица. Пронађене су куће које су имале и по 200 метара квадратних, што очигледно говори о развијености цивилизације тога доба.
И поред свега наведеног, старост Београда као српског града званично се везује за датум када се његово, српско име први пут јавља у документу других народа. Први пут се у сачуваним записима, под именом Бели град помиње 878. године у писму папе Јовна VIII упућеног бугарском цару Борису.
По једној од верзија име граду, Београд, дао је римски император Лициније, за кога поједини извору кажу да је био родом из околине данашњег Требиња.
У току своје бурне историје, град је био разаран 114 пута, од чега 33 пута до темеља. Београд се сваки пут дизао, као Феникс из пепела, увек већи и лепши.
Извор: carsa.rs
