Kо држи кључеве Београда, у стварности држи и кључеве који откључавају утицај не само у Србији већ и на читавом Балкану. Стога, идеја да је борба за Косово такође и борба која се води у срцу српске престонице није само метафора већ жива политичка реалност.
Избору су расписани, а оно што је очигледно јесте да се политичка сцена поново дели на два јасно означена блока. С једне стране налази се коалиција окупљена око Српске напредне странке, док се са друге стране профилише тзв. “НАТО опозиција” окупљена под парадоксалним слоганом “Србија против насиља”. Оваква подела осликава дубоке идеолошке разлике у којима се суверенитет и целокупна будућност Србије налазе на раскршћу, односно да ли ћемо задржати колико толико слободе и суверенитета или ћемо, онако како то жели Србија против насиља, да будемо права западна колонија.
Зато је право питање шта, заправо, значи победа на Београдским изборима у контексту ширих националних и геополитичких амбиција. Да ли су ови избори заправо референдум о будућем путу којим ће Србија кренути? Одговор на ово питање је утицај који Београд има не само као политички и културни центар већ и као симбол отпора или прихватања спољних утицаја.
Иако се СНС често означава као странка која наводно не подржава националне интересе у мери у којој би то многи желели, важно је приметити да су под њеном влашћу направљени значајни кораци ка очувању суверенитета и националног интегритета. Посебно ако се има у обзир да је након демократских промена Србија постала полигон западних агентура и да су све наше институције, почевши од правосуђа, здравства, културе, војске, у буквалном смислу речи биле окупиране. Помак који је учињен током ових 12 година да се институције “очисте” или бар прочисте од домаћих плаћеника, није мали, али је учињен. И наставља се даље.
Насупрот томе, такозвана “НАТО опозиција” представља себе као нову снагу спремну за промене, али њена дела често носе супротан предзнак – тежњу ка компромисима који би Србију вратили у 2010. годину где је већ било какво србовање почело бити забрањено.
Недавне активности коалиције “Србија против насиља” на међународној сцени, где су отишли корак даље у својим антисрпским акцијама и жељом за влашћу по сваку цену, тражећи од Европске уније да уведе санкције Србији, указују на спремност издаје националних интереса. Овим поступцима, који се не могу сматрати ништа друго осим непријатељско деловање против сопствене земље, они јасно показују свој став: Србија треба да се подреди захтевима споља, чак и ако то значи угрожавање сопственог суверенитета и одрицање од основних државотворних постулата.
Још једна спорна тачка у њиховом политичком наративу јесте став према Косову, које за њих представља само терет којег желе да се ослободе по сваку цену. Овакав приступ не само да игнорише историјску, културну и духовну важност Косова за српски народ, већ и представља опасно капитулирање пред међународним притисцима.
Паралелно са тим, њихов покушај да се Србија уведе у сукоб са Русијом кроз захтеве за санкције показује не само непријатељску политику према традиционалном партнеру већ и дубоко неразумевање геополитичке реалности и интереса Србије. Ово указује на ппут без повратка и остављање Србије на ветрометини колективног Запада који нам је све осим пријатељ.
Све ове акције и ставови “Србија против насиља” не само да откривају њихов недостатак истинске посвећености националним интересима, већ и јасно показују да је њихова агенда усмерена против саме суштине српског суверенитета и идентитета.
Кључно питање које сваки грађанин треба да постави себи у контексту ових избора гласи: узимајући у обзир чињенице које су већ наведене о догађајима после петоктобарских промена и улоге страног фактора у Србији, како би другачије деловали да сте на месту актуелног председника?
Ово питање није само реторичко, него заиста кључно, јер прошлост где је НАТО опозиција чинила власт није тако далеко и довољно је само да се присетимо тог катастрофалног пута којим су нас повели.
Поступци вођени под влашћу бившег режима, где се са лакоћом прибегавало компромисима који су у суштини представљали одрицања од основних националних интереса, указују на то да би, да су остали на власти, Косово већ било признато, санкције Русији уведене, а Република Српска избрисана са мапе суверенитета. Такво деловање не само да би изменило геополитичку мапу нашег региона, већ би и преобразило саму суштину српског друштва, претварајући га у плодно тло за либералне идеје које су стране нашем традиционалном начину живота.
Поред политичких и територијалних последица, ту је и дубоко културни и духовни раскол који би настао кроз индоктринацију наредних генерација идејама које се косе са основама на којима почива наша цивилизација. Сценарио у којем деца бивају одузета од родитеља због традиционалних вредности, а Српска православна црква се суочава са забраном и прогоном, не представља само апокалиптичну визију већ и потенцијалну реалност коју нам доносе они који своју идеологију стављају изнад националног интереса. И то није никаква фикција, управо то нам сугеришу са трибина идоли Србије против насиља, када најављују претварање цркава у пабове и кафане.
Велики број појединаца се позиционира као критичари, али без воље или намере да сами предузму кораке ка решењу. Влада општи осећај чекања на неког новог, месијанског лидера који ће повести народ ка обећаном циљу, преузети бреме одговорности и руководити променама.
Међутим, ова очекивања су у суштини замка у којој се занемарује лична одговорност и активно учешће у друштвеним променама. Сценарио који се одвија у Достојевском „Великом инквизитору“ из романа „Браћа Карамазови“ осликава управо ову дилему. У њему, Христос се враћа на Земљу, само да би био одбачен од стране оних који власт држе у својим рукама, јер Његова порука о слободи и спасењу представља претњу за њихову контролу над људима. Ова алегорија упозорава на опасности које прате слепо очекивање спасиоца, уместо преузимања личне одговорности за сопствену судбину и друштво.
Данашњи критичари, иако вредни у својој намери да истакну проблеме, често пропуштају да предложе решења или да сами постану промена коју желе да виде. Чекање на новог вођу који ће магично решити све проблеме омогућава останку статуса кво и одлагању неопходних друштвених реформи.
Самим тим императив је да престанемо да будемо само пасивни посматрачи или критичари са стране. Уместо тога, потребно је да активно учествујемо у обликовању будућности наше земље, да преузмемо одговорност и да се заједно боримо за оно што сматрамо важним. Само тако, уместо да чекамо на неког новог великог инквизитора, можемо стварати друштво које ће одражавати наше вредности, идеале и наде за бољу будућност.
У том духу, избори пред нама нису само политички избори већ и одабир између два света: једног који чува и прославља наше вредности и идентитет, и другог који би нас одвео у правцу који је туђи српском духу и наслеђу. Сада је тренутак да сви заједно станемо у одбрану оне Србије коју желимо да оставимо будућим генерацијама.