Иако постоји перцепција да су само синови сељака и занатлија мобилисани у српску војску 1912-1919, то заправо није истина. Просто невероватно данас делује чињеница да су се тада у Србији раме уз раме борили сељаци и занатлије и најбогатији и најобразованији академци и синови најутицајнијих људи.
Легендарни скопски ђачки батаљон прозван „1.300 каплара“ састављен је од гимназијалаца и студената највише Београдског, али и других најпрестижнијих европских универзитета. Оно што је најзанимљивије и потпуно невероватно звучи, у стаставу 1.300 каплара била су и деца министара, политичара и државника. Чак две трећине њих неће преживети рат. Рецимо, деца министра Љубе Давидовића, председника скупштине Андре Николића, министра Јаше Продановића, Петра Перуничића сви су били мобилисани и послати у прве редове фронта почев од Колубарске битке па све до пробоја Солунског фронта.
Данас нам је остала је порука Андре Николића, министра и председника Народне скупштине, који је у рат послао оба своја сина, Душана и Радивоја, студенте права:
„КАД НАРЕЂУЈЕ СРБИЈА, НАРЕДБА ВАЖИ ЗА СВЕ!“
Ниједан од синова Андре Николића се није вратио жив.
Син јединац министра Љубе Давидовића, Миодраг, је такође јуначки погинуо 1916. на Солунском фронту.
