Било је то време у којем је Србија изнедрила неке од својих највећих хероја: Радомира Путника (начелник штаба Врховне команде српске војске), тада његовог помоћника, Живојина Мишића, Петра Бојовића (командовао Првом армијом, која је кренула ка Скопљу), Степу Степановића, Божидара Јанковића (водио Трећу армију, која је ослободила Kосово и Метохију)…
Било је то време када је Србија ратовала у првом балканском рату.
Више од петсто година пре почетка тог сукоба, Турци су освојили Балкан. То је био почетак веома тешког живота за хришћанско становништво, које је морало да плаћа порез новим господарима, да одлази на принудни рад и да трпи страшан терор.
Дошло је време да се зулуму стане на пут, да се српски народ побуни против окупатора, и време да се коначно дође до слободе!
Одзив на мобилизацију првог дана Првог балканског рата био је 126%!
Било је то 20.000 више људи него што је било прописано, те је Врховна команда била принуђена да многе врати свијим кућама. Било је то време општег националног полета српског народа, сви су желели да учествују у остваривању вишевековног сна, ослобођењу старе Србије. Сви су желели да освете Лазара, Милоша и косовске јунаке, да покају своје старе и освете се Турцима након вишевековног ропства.
Србија је успела да мобилише 230.000 војника са 230 топова, груписаних у 10 пешадијских дивизија, две независне бригаде и једну коњичку дивизију под ефективном командом бившег министра рата Радомира Путника. Српска врховна команда, је према предратно формираним стратегијама закључила да ће се одлучујућа битка против Турске Вардарске армије највероватније одиграти у висоравни Овче Поље, испред Скопља. У ту сврху су формиране три армије чији је задатак био да напредују према Скопљу, док су једна дивизија и независна бригада имале да делују са Црногорцима у Новопазарском санџаку.
Прва армија, под командом престолонаследника Александра, чији је начелник штаба био пуковник Петар Бојовић, била је највећа по броју и снази, зато је чинила центар снага које су напредовале према Скопљу.
Друга армија, под командом генерала Степе Степановића, састојала се од једне српске и једне бугарске дивизије. Чинила је лево крило снага и имала је наређење да напредује према Страцину.
Укључење бугарске дивизије у другу армију, је био чин предратног договора између српских и бугарских команданата, али је одмах по почетку рата бугарска дивизија одбила да слуша и поштује наређења генерала Степе Степановића, и само је поштовала наређења која су стигла из бугарске високе команде.
Трећа армија, под командом генерала Божидара Јанковића, чинила је десно крило и имала је задатак да ослободи Kосово и Метохију и после тога да се придружи осталим двема армијама у очекиваној бици код Овче Поља.
У мање од два месеца, Турска је изгубила територије на скоро целом подручју европског континента, па је успостављено примирје 4. децембра 1912. године са свим противницима, осим Грчке.
Kао резултат Првог балканског рата створена је Kнежевина Албанија као независна држава, на чему је инсистирала Аустроугарска, на штету земаља победница, Грчке, Србије и Црне Горе.
Незадовољство поделом освојених турских подручја, посебно Македоније, довело је до Другог балканског рата (29. јун–10. август 1913. године).
Балкански ратови су били и увод у Први светски рат. Србија је из оба рата изашла као најмоћнија држава на Балкану.
„Бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака.“ – рекао је давно Петар Петровић Његош.
„Kо сме, тај може. Kо не зна за страх, тај иде напред.“ – рекао је војвода Живојин Мишић.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама: