Мети Камбери, дечак са нишких улица, одлучио је да узме судбину у своје руке и напише своју животну причу
Када је са улице дошао у Дом „Душко Радовић” био је ученик петог разреда. Није знао да пише и чита, борио се са својим емоцијама и много питања у глави, а онда завршава четворогодишњу средњу школу, у рукама држи свој роман првенац „Град бола” и жели да добије индекс Филозофског факултета. То је сажетак досадашњег живота момка Метија Камберија из Ниша. Овај младић је са само 19 година успео да пређе животни пут који подесећа на филмски сценарио, од дечака са улице који је просио до аутора романа, чија су два издања већ распродата. 
Приватна архива„Роман сам писао осам месеци. Било је дана када сам писао и по 15 сати дневно, али је било дана и када нисам могао да пишем. Паралелно са писањем романа радио сам на грађевини, па сам писао ноћу. То ми је одузело пуно снаге. Осећам се уморно, али желим да напишем још један роман“, каже Мети. „Ништа на страницама мог романа није случајно – ни имена ни градови. Трудио сам се да прикажем слику деце која немају. Желео сам да читаоци, док читају, осете како је то када немате, када дете осети на својој кожи бол која га изједа изнутра, када пати, а не зна да то објасни и да избаци из себе, јер има мало година“, објашњава овај младић. „Док сам писао многи су ме обесхрабривали, али и то је у реду. Ја то не осуђујем. Са друге стране, имао сам подршку и пронашао је у својим васпитачима“, каже Мети и наглашава да су му они помогли да све то преброди, на чему им је јако захвалан. 
Приватна архиваЊегов роман је биографско дело. “Мајка није имала новац да ме издржава. Тумарао сам са братом улицама, просили смо, па чак и крали. Социјални радници су нас узели од мајке и са четири године одведен сам у хранитељску породицу, а са 12 година прешао у Дом за незбринуту децу. Био сам проблематичан, нисам ишао у школу. Када сам дошао у Дом схватио сам да морам да се борим да променим своју судбину”, прича Мети. „Сваком детету бих поручио да ради на себи, да чита, учи, бори се и мисли позитивно“, каже овај момак и поручује – нека деца воле себе и нека не мисле да је немогуће да промене своју животну причу. Како каже, има доста пропуста у школовању, али се ухватио за грану спаса која није ни мало лака, а то је знање. 
Приватна архива„Жеља ми је да упишем Филозофски факултет, смер социјална политика и социјални рад. Хоћу да постанем социјални радник и да помажем људима. И сада желим то да радим, али сам немоћан, а немоћ изједа човека“, објашњава он. „Мој живот је као филм и желим да будем пример деци, да им покажем да могу да успеју у животу, као што сам ја. Бити социјални радник је предивно занимање. Није вам за то потребан само факултет. Потребно је много више од тога. Да промените свест. Желим да остварим и тај сан”, каже Мети.