Адвокат, ерудита, врхунски интелектуалац. Челник скупштине града, заљубљеник у стони тенис. Рођен тад и тад.
Тако би изгледала формална биографија Зорана Вучевића.
Међутим, чика Зоки је био све осим формалног – озбиљан у насмејаности, насмејан у озбиљности. Боем, а радник, шмекер, а посвећеник, лежеран тип, а ударник.
Приступачан баш свакоме, без обзира на функцију и године, а опет удаљен на елегантан начин. Један од последњих новосадских господина, са великим Г. Никад шкрт на савету, предлогу, подршци.
Вољан да те прихвати када падаш, окрене када кренеш у супротном смеру, спусти када полетиш.
А, све ненаметљиво, тако да интервенцију приметиш тек далеко након сто је завршена. И пре свега беседник. Човек који када отвори уста, казаљке мирују.
Отишао је Учитељ.
Човек који је обликовао оне који ће тек обликовати.
Неки задужбинари дижу зграде, а чика Зоки је дизао људе и то не мали број њих.
Управо ти људи јесу ходајући споменици његовог бесмртног дела!
Т.Ловрековић