Немачко бомбардовање Свилајнца 24.9.1944
Сви знамо за многобројне злочиначке одмазде које су над Србима вршене од стране немачких и бугарских окупаторских војника током окупације Србије за време другог светског рата. Најчешће су окупаторске злочиначке одмазде извршаване стрељањем недужних србских цивила и као најочигледнији примери за такав вид масовне одмазде се узимају стрељања Срба у Крагујевцу и Краљеву која су почињена од стране немачких окупатора октобра месеца 1941. године.
Међутим, јединствен случај одмазде над Србима се десио 24. септембра 1944. године у Свилајнцу. Наиме, немачка одмазда је тада извршена авионским нападом и бомбардовањем Свилајнца и тада је било мртвих и рањених Свилајнчана. О овом догађају нема пуно писаних трагова, као што нема ни сачуваних фотографија. Тачније речено, о немачкој одмазди спроведеној бомбардовањем Свилајнца постоје само два записа.
Први запис се налази у документу под именом „Извештаји команде Србске Државне Страже (СДС) за округ моравски 1941-1944“ и он гласи:
– „24. септембра 1944. године у 21 час један авион непознате припадности из ниска лета бацио је 9 комада бомби на главну улицу у Свилајнцу, том приликом погинуло је 12 лица и 6 теже и лакше рањено, од стражара погинуо је Тома Маринковић а лакше контузован потпоручник Љубиша Младеновић.“
Оно што одмах из овог извештаја команде СДС упада у очи је да су за авион навели да је непознате припадности иако се добро знало да је у питању немачки авион, но са друге стране овај извештај даје увид у тачан број мртвих и рањених.
Други запис се налази у књизи ‘Спомен-збирка Павла Бељанског’:
– „У међувремену Свилајнац је задесила катастрофа, бомбардован је у знак одмазде за убијеног окупаторског војника. Као у чувеној „Крвавој бајци“ Десанке Максимовић, сви најближи Павла Бељанског погинули су у једном дану, њих седморо“.
„Био је то прави Дантеов пакао“ – сећао се он касније.
Мало детаљнији описи овог догађаја се могу наћи у никада писмено забележеним причама старих Свилајнчана, који су овај трагични догађај доживели у време када су били деца.
По њиховим причама, до немачке одмазде је дошло због тога што је прво убијен из заседе немачки мајор који се презивао Колман и који је био задужен за снабдевање немачке војске и који је ишао по селима општине Свилајнац и од сељака куповао прехрамбене производе са којима се враћао у главно складиште за храну које се налазило у Лапову, а након његовог убиства су четници напали јединицу немачких авијатичара која се повлачила из Грчке, па пошто је мост на Великој Морави који спаја Свилајнац са Марковцем био срушен, они су до Крагујевца, где је био немачки аеродром, морали да иду околним путем који води преко Жабара.
Четници су им поставили заседу, и том приликом погинуо известан број немачких авијатичара, док је група њих успела да се извуче из заседе и да стигне до Крагујевца. У групи авијатичара су се налазила два брата, од којих је један погинуо у заседи а други се докопао Крагујевца и аердодрома и тада је решио да освети смрт свога брата и другова из своје јединице. Самоиницијативно је узео један авион и полетео ка Свилајнцу, а превасходни циљ му је био да уништи четнички штаб који се налазио у кући тадашњег председника суда Живојина Ценковића.
Међутим, бомбе су за мало промашиле четнички штаб, и пале су на главну улицу и трг који се тада звао Престолонаследников трг на коме се налазила породична кућа тада покојног Димитрија Мите Исаковића (1856-1941) који је био један од оснивача Ресавске штедионице 1885. године и посланик у Великој Народној скупштини Краљевине Србије од 1888. године до 1913. године, а за чијег сина, лекара Милана Исаковића је била удата Анка, сестра сликара и академика Павла Бељанског.
Игра судбине је била у томе да су у кућу Исаковића из Београда дошли скоро сви Бељански (осим Павла Бељанског, који је остао у стану у Београду), бежећи од авионских бомби које су на Београд готово свакодневно бацали наши лажни савезници енглези и американци. Један пасус из књиге „Спомен-збирка Павла Бељанског“ говори баш о томе:
– „Међутим, живот у граду постао је све тежи и неподношљив, а учестана бомбардовања доводила су људе до очајања. Породица Бељански одлучила је да се повуче у унутрашњост Србије, код рођака у Свилајнац. У стану је једино остао Павле Бељански са својим сликама“.
Бељански су се из Београда склонили од „савезничких“ авионских бомби, али су их у Свилајнцу, заједно са Исаковићима у чијој су кући били, убиле немачке авионске бомбе јер тог 24. септембра, када су се вратили кући из винограда где су брали грожђе и када су увече, након вечере, седели у медњаку, нису ни слутили да ће сви заједно погинути од детонације авионске бомбе. Многи Свилајнчани су тада побегли на брдо где су провели ноћ.
Међутим, иако се у извештају команде Србске Државне Страже истиче да је на Свилајнац бачено 9 авионских бомби, тачан податак је да их је бачено 10, јер 9 авионских бомби је бачено на главну улицу десета је бачена на свилајначко насеље Бојачу, но та десета бомба је проузроковала само материјалну штету на једној кући и на срећу од њене експлозије није било Србских жртава, па је највероватније због тога експлозија те десете бомбе остала незабележена у извештају команде СДС.
О тој десетој бомби нам прича једна Свилајнчанка К.Н.:
– „Пошто сам рођена 1951. године, о бомбардовању Свилајнца које се десило 1944. године сам само слушала од своје покојне мајке Данице и своје покојне тетке Јелице. По њиховом казивању, једна авионска бомба је пала у насеље Бојача које тада није било густо насељено као данас, већ је у њему било само пар кућа. Због тога та авионска бомба није проузроковала људске жртве, али је ударни талас експлозије изазвао материјалну штету јер је извалио прозоре и врата из штокова на породичној кући мог покојног деде Аксентија Сенде Новаковића и његове жене, а моје покојне бабе Милице Новаковић. Дуго након тога је у свилајначком насељу Бојача стајао велики и дубоки кратер који је направила авионска бомба.“
У данашње време ретко ко од данашњих Свилајнчана уопште и зна да се ово догодило јер о овом догађају се готово никада у Свилајнцу није ни говорило. Срамотно је да се о овом догађају ћути и од стране самох општинских власти Свилајнца јер би општинске власти сваке године морале да организују присећање на овај, за Свилајнчане, трагични догађај.
Међутим, права иронија лежи у чињеници да се трг где је највише Свилајнчана погинуло од немачких авионских бомби некада, као што је у тексту већ написао, звао Престолонаследников трг, у време комунизма је носио назив по неком „народном“ хероју, док од пре неку годину овај трг су данашње власти самоиницијативно преименовали у „Парк европског пријатељства“, што је заиста срамотан чин имајући у виду да су ту страдали Свилајнчани управо од европских авио-бомби, па је самим тим очигледно да мора да се пролије србска крв и да морају да страдају недужни Срби да би се то наводно европско пријатељство успоставило.
Нама Србима је памћење кратко, заборављамо своје жртве и због тога нам се трагедије стално понављају.
Ненад
20.8.2015.
