Руски експерт-балканиста, руководилац Центра за проучавање савремене балканске кризе Института за славистику Руске академије наука Јелена Гускова, у интервју руској новинској агенцији ЕАДаилy, говорила је о томе зашто је потребна пауза у преговорима између Београда и Приштине, које компромисно решење косовског питања може да подржи Русија, могу ли „шпијунски скандали“ да баце сенку на руско-српске односе и да ли је Република Српска променила свој чврст став поводом перспективе ступања Босне и Херцеговине у НАТО.
Србија, централна земља Западног Балкана, већ низ година суочава се са притисцима Запада, који захтева од ње да стави тачку на косовско питање, признавши независност своје јужне покрајине Косово и Метохија. У којој фази се налази решење косовског проблема и шта може да се очекује у скоријој будућности када је реч о преговорима између Београда и Приштине?
– Преговарачки процес између Београда и Приштине је зашао у ћорсокак. Ми знамо да су за то криви Албанци. Дуго година Срби су пристајали на уступке, не добивши ништа заузврат. Чак мале договоре о заштити српског становништва на Косову Албанци не желе да испуне. Зато одмах желим да кажем да без учешћа Русије у преговорима биће врло тешко померити проблем са мртве тачке. Зашто управо Русије? Зато што, као прво, ми немамо личне интересе на Косову и не постављамо странама никакве услове, а као друго, Русија је одавно позната као присталица објективности у међународним односима. Њено учешће отворило би могућност за постизање договора који би одговарао обема странама.
Решење косовског питања важан је показатељ зрелости и самосталности српских политичара. И Брисел и Вашингтон су стално вршили притисак на Београд, везујући решење косовског питања час са ступањем у ЕУ, час са финансијском подршком Србији, и, коначно, са политичком стабилношћу земље. Србија је пристајала на такве уступке косовским Албанцима да је одавно већ требало да добије награду за мир.
На срећу, формула „уступити и изгубити покрајину“ изазвала је бурну реакцију у народу, међу опозиционим политичким странкама. И то се подударило са политичким несугласицама међу косовском врхушком. Појавила се неочекивана, али веома потребна пауза у преговарачком процесу која ће омогућити пре свега Београду да још једном размисли о својој коначној позицији.
Русија доследно подржава територијалну целовитост Србије, што је било потврђено и за време последње посете Александра Вучића Сочију и његовог састанка са Владимиром Путином. При томе Путин је подвукао да Москва може да подржи компромисно решење за Косово, ако такво буде достигнуто између Београда и Приштине. Не противречи ли тај став томе што се Русија залаже за оне решење косовског питања које ће бити у оквирима резолуције 1244 СБ УН?
– Русија нема конкретни план решења косовског проблема, али она је против поделе покрајине или размене територија између Косова и Србије. И председник Руске Федерације и министар иностраних послова више пута су подвлачили да су спремни да подрже свако решење које ће задовољити интересе и Приштине, и Београда. Али важан моменат је то што је свако решење могуће само у пољу међународног права, и такво решење не може да буде изузетак из правила. О томе често воле да говоре амерички политичари. Да подсетим, тако они говоре о признању независности Косова – као о изузетку из правила. Постоји Савет безбедности, чије су одлуке обавезујуће за све земље. И нико није укинуо резолуцију 1244, која је и данас важећа. Зато Русија сматра да трагање за решењем косовског питања не треба да излази ван оквира ове резолуције. А у њој се потврђује позив који садрже претходне резолуције поводом остваривања суштинске аутономије и реалне самоуправе за Косово.
Недавној посети Александра Вучића Русији претходио је низ инцидената и оптужби на рачун Русије у српској штампи, почев од „шпијунског скандала“, па до изјава о томе да се посланик Државне думе и новинар Јевгениј Примаков мешао у унутрашње ствари Србије. О чему говоре овакве информационе „акције“ и могу ли оне да баце сенку на руско-српске односе?
– Битка за Балкан између Запада и Русије улази у завршну фазу. Претходних година су покушавали да нас истисну из тог региона разним средствима: преко управљања медијима, преко делатности невладиних организација у Србији које раде од западног новца, преко фаталних услова који су следили инвестиције или новчаним улагањима Запада и слично. Али испоставило се да је то мало. Хистерија поводом јачања руског присуства на Балкану захтевала је нове покушаје да се Москва дискредитује. И овде су сва средства дозвољена – од припреме балканских „Мајдана“ до шпијунских скандала. На пример, новинар и посланик Думе Јевгениј Примаков је послужио у прозападним српским медијима као пример мешања Русије у унутрашње ствари Србије, када је узимао интервју од председника Александра Вучића. Сам Јевгениј је назвао нападе српских медија потпуном измишљотином. Али из неких разлога те исте новине нису су удостојиле да напишу да је Примаков возио на Косово хуманитарну медицинску помоћ која је била заустављена на граници између Косова и Србије… Али, ако говоримо о појави видео-снимка на којем тобоже врбују српског пензионера, бившег официра, у корист наше верзије о умешаности САД у припрему скандала говори следеће. Као прво, извор појаве видео-снимка није јасан (то је или Бугарска или Румунија), као друго, нико не може да потврди време снимка и његову идентичност, али су сви једногласно тумачили садржај као предају новца српском агенту. Касније су почели да говоре да није у питању српски официр, него бизнисмен, о тиме да је снимак снимљен пре годину дана и слично.
Али овде је важно нешто друго – Западу није пошло за руком да сакрије задатак који је себи поставио – да унесе раздор између Русије и Србије уочи потписивања споразума о сарадњи у области борбе против тероризма и организованог криминала између министра унутрашњих послова Србије Небојше Стефановића и секретара руског Савета безбедности Николаја Патрушева, као и да уочи састанка Вучића и Путина поткопа међусобно поверење две земље, да обустави војну сарадњу. Ипак треба приметити да су западне специјалне службе, када су припремале ту провокацију, лоше знале српски менталитет. Током историје се усталило да се код Срба сарадња са Русијом, чак са њеним специјалним службама, сматра не издајом националних интереса, већ радом у корист Отаџбине.
Управо зато овај сиже није изазвао у Србији такав одјек који је Запад очекивао. И преговори двојице председника су протекли у пријатељској атмосфери.
Друга земља региона са великим процентом српског становништва – Босна и Херцеговина, више од годину дана после одржавања последњих избора добила је шансу да формира нову владу након достигнутог компромиса међу лидерима три главне националне партије Бошњака, Срба и Хрвата. Колико је за будућност Републике Српске опасан компромис на који се одлучио Милорад Додик и значи ли документ који ће бити послат у НАТО да Република Српска полако мења своју непомирљиву позицију поводом чланства Босне и Херцеговине у алијанси?
– Ми знамо да је претходних година у Босни и Херцеговини централна власт била неспособна на управља земљом, пошто је постизање компромиса постало главни проблем у Председништву Босне и Херцеговине или у влади. Сада, када је постигнут општи договор о саставу владе, има наде да ће она моћи да постане нормалан, функционалан орган у овој балканској земљи. Треба ипак истаћи да многи будући министри који су утврђени на дужностима немају никакве стваралачке планове, програме своје делатности, што значајно отежава делатност будућег Савета министара. То поново може да постане дестабилишући фактор за Босну и Херцеговину. Опет може да се појави вишепартијско неслагање. Зато још једном желим да подвучем: време је показало да је Република Српска најстабилнија компонента Босне и Херцеговине. У тој републици формирани су сви нивои власти, и они раде стабилно и без потреса, независно од власти у Сарајеву.
Документ Председништва Босне и Херцеговине под називом „Програм реформи Босне и Херцеговине“ је озбиљан документ на 21 страницу који треба да буде предат НАТО-у. У њему има неколико поглавља – о политичким и економским аспектима реформи у Босни и Херцеговини, о принципима безбедности и војним питањима, као и о низу других. У њему се говори о побољшању односа са НАТО-ом у циљу очувања мира и стабилности у земљи, али нема речи о чланству у тој организацији. А став Милорада Додика по том питању остаје непромењен: питање чланства у НАТО-у треба да се решава искључиво на референдуму. Ми знамо да су Срби у Републици Српској категорично против НАТО-а. Тако да ћемо очекивати наредне кораке власти и у Босни и Херцеговини, и у Републици Српској.
Европска унија, на инсистирање Француске, до краја текуће године није отворила преговоре о придруживању Македоније и Албаније, мада се Македонија ради тога одлучила на озбиљан компромис са суседном Грчком. Да ли ће ЕУ ревидирати своју политику проширења на територију такозваног Западног Балкана?
– Европска унија се игра са земљама Балкана. И у тој игри главни циљ није чланство балканских земаља у ЕУ, већ слабљење утицаја Русије у том региону, јачање зависности Србије, Црне Горе, Македоније, Босне и Херцеговине од ЕУ и НАТО-а. Њихово зближавање треба да постане неопозиво. Има и других циљева – умерити тежњу Србије и Босне и Херцеговине ка спровођењу самосталне политике, васпитати у њима осећај захвалности према ЕУ, жељу за испуњењем свих захтева и ултиматума ове организације без поговора и с ропском покорношћу, ослабити тенденцију ка словенском јединству и на крају – прекинути историјску везаност словенских народа на Балкану за Русију. Ипак, како нам се чини, питање ступања Србије, Македоније, Црне Горе и БиХ у ЕУ у скорије време неће бити разматрано. Политичка мотивација карактеристичка на пријем земаља Источне Европе сада није толико актуелна, а проблеми у самој ЕУ су врло озбиљни. Тако да ће Балкан морати да причека повољнија времена.
