Европски избори су до сада били досадни и предвидљиви. Наредни избори, у мају следеће године, најављују преокрет. О њима се говори као о пресудним за Европску унију. Битка се води између проевропских снага и евроскептика, федерализма и популизма, „прогресивних” и „националиста”. Последице би могле да буду далекосежне.
Гласање за Европски парламент у мају 2019. године најављује се као битка за будућност Европе.
Европски избори, који се одржавају на сваких пет година, до сада су имали другоразредни значај у односу на изборе за национални парламент, чак и у државама које су носиоци идеје европског уједињења, попут Француске и Немачке.
Просечни Европљанин нема јасну представу о томе шта му доносе европски избори и чему служе институције у Бриселу. У свести већине, бриселска администрација је некаква кафкијанска творевина у којој посланици узимају позамашне плате (око 8 400 евра месечно) за посао који нема утицаја на њихове животе.
Таквој представи је допринела и дугогодишња доминација две политичке групе, Европске народне партије и Прогресивне алијансе социјалиста и демократа, која окупља социјал-демократске странке. Ове традиционалне политичке снаге унутар Европског парламента показале су да нису способне да се суоче са великим изазовима, попут финансијске кризе 2008. године или мигрантске кризе седам година касније. На „бриселску елиту” се гледа као на политичаре огрезле у привилегијама који међу собом деле функције и немају додира са бригама и проблемима са којима се суочавају Европљани. Ова елита је постала симбол нефункционалности Европске уније.
Зато не чуди што је из године у годину излазност на европским изборима мала и што су продор направиле партије и покрети који доводе у питање такав систем. Међу њима је велики број са радикално десним усмерењем у чијим редовима је много евроскептика.
Ови трендови су били нарочито уочљиви на претходним изборима. Више од половине гласача у Француској и Немачкој, стубовима Европске уније, није гласало (56 и 53 одсто). У неким земљама, на истоку, избори су се претворили у фијаско – у Словачкој се гласању није одазвало 87 одсто грађана, а слично је било у Чешкој и у Пољској, као и у Словенији и Хрватској, где није гласало 79 одсто становника. Велика Британија, у којој на европске изборе није изашло 64 одсто грађана, две године касније је одлучила да напусти Европску унију и тако дала снажан подстицај евроскептицима.
Тренд евроскептицизма је у међувремену толико ојачао да би наредни избори могли да се претворе у референдум за и против Европске уније у садашњем облику.
За портал „Политико” из Брисела реч је о сукобу две визије – француског председника Емануела Макрона и италијанског министра унутрашњих послова, Матеа Салвинија. Њих двојица су симбол сукоба проевропских снага и евроскептика, федерализма и популизма, или, како каже Макрон, „прогресивних” снага и „националиста”. Последице овог сукоба би могле да буду далекосежне.
Да је ситуација зрела за промену показује и истраживање Евробарометра из маја 2018. године у коме је учествовало 27 000 Европљана. Међу њима је било више оних који сматрају да Европска унија иде у лошем правцу (42 одсто) него у добром (32 одсто). За промену политичког пејзажа су нарочито млади – око 63 одсто двадесетчетворогодишњака и млађих од њих сматра да решење за проблеме са којима се суочава унија не могу да пронађу постојеће партије већ нове политичке снаге и покрети.
Четрдесетогодишњи Макрон и пет година старији Салвини су испливали на овом таласу незадовољства и жеље за променом.
Макрон је у Јелисејску палату ушао на крилима новог, центристичког покрета у који је привукао политичаре из водећих политичких партија које су изгубиле подршку, док је италијански лидер од регионалне, сепаратистичке странке „Северна лига” доспео у врх европске политике. Иако су њихови програми дијаметрално супротни, слажу се да стари систем треба мењати. Обојица сањају да промене однос снага у Европском парламенту.
Макрон се залаже за већу интеграцију европских институција, стварање заједничког буџета, одбране и спољне политике, док Салвини жели да што више ингеренција које су у домену заједничке политике пребаци на националне парламенте. Макрон је за снажење евро зоне, Салвини је за укидање евра, за који каже да је криминално наметнута валута.
У први план га је избацила мигрантска криза и немогућност европских институција да пронађу заједничко решење. Залаже се за политику заштите спољних граница Европске уније око које се уједињују конзервативци на линији Беч-Берлин-Рим. У интервјуу немачком недељнику „Шпигл” крајем јуна рекао да контрола граница подразумева увођење контролних пунктова у балканским земљама које нису у Европској унији, баш као и у Северној Африци. Близак је са Марин Ле Пен, лидерком Националног фронта и Макроновом противницом у другом кругу председничких избора 2017. године.
Макрон раст популизма види као опасност која може да доведе до „грађанског рата” у Европској унији и спреман је да поведе фронт који ће да заустави политичаре попут Салвинија. Његова бојазан је да би Марин Ле Пен, иако ослабљена после пораза на председничким изборима, могла да добије наредне изборе уколико се промени европски политички контекст и снаге које су јој наклоњене освоје терен.
„Судбина Европе се одлучује у наредних пет година”, рекао је на састанку са Терезом Меј почетком августа.
Макрон, који је знао да се прилагоди таласу популизма када је створио нови покрет и победио са кампањом „ни левица ни десница”, не жели да се приклони традиционалним групама у Европском парламенту, Европској народној партији и
алијанси социјалдемократа, већ да придобије чланове различитих политичких група за нову формацију центристичког усмерења, као што му је то пошло за руком у Француској. Друга опција је да се приклони Савезу либерала и демократа за Европу, четвртој по величини парламентарној групи која је најближа његовој либералној оријентацији и допринесе њеном ширењу. Већина у Европском парламенту сумња, међутим, да ће Макронова група да буде снажнија од Европске народне партије која уједињује читав спектар десних снага, од демохришћана Ангеле Меркел до ултра десничара Виктора Орбана. У досадашњем сазиву то је то највећа група, са 219 места, док социјалдемократе имају 189 столица. Социјалдемократе ће, по свему судећи, бити главни губитници наредних избора.
Традиционална десница такође губи наспрам нових политичких формација. Партије десног центра које су део Европске народне партије већ су изгубиле у Пољској, Француској, Италији и Шпанији. Салвини у томе види прилику да уједини евроскептике у јединствену групу. „Размишљам о Лиги за Европу, у којој би се нашли сви слободни и суверени покрети који желе да одбране своје грађане и њихове границе”, рекао је почетком месеца на скупу своје партије у северној Италији.
Партије евроскептика, укључујући и Слободарску партију Аустрије и француски Национални фронт, имају око 150 од 751 места у садашњем саставу Парламента и расуте су у три десничарске групе. Уколико се садашња тенденција потврди, савез популиста би могао да освоји 40 одсто у Европском парламенту. Алтернатива за Немачку сада има једног члана у Европском парламенту, а прогнозе су да ће након избора имати 20. Очекује се да ће знатно више чланова имати и Северна лига, а да ће Орбан, Качињски и Марин Ле Пен да утврде позиције.
Уколико успе да окупи фронт евроскептика Салвини ће морати да се суочи са поделама међу њима које су често идеолошке, као када је реч о разликама у економском програму Националног фронта и Алтернативе за Немачку, који варира од више протекционизма до више либерализма.
Неизвесно је да ли би се таквом фронту прикључио Орбан. Мађарски премијер има велике користи од учешћа своје странке у Европској народној партији, која би требало да задржи водећу улогу на наредним изборима, уколико не дође до потреса коме се надају Макрон и Салвини.
Упркос самовољним потезима које је повлачио штитило га је то што је део групе у којој је Меркел, као и Жан-Клод Јункер, председник Европске комисије. Партија пољског председника Качињског, Право и правда, која није у овој групи, није била поштеђена напада као што је то била Орбанова политичка формација.
Уколико дође до нове кризе са мигрантима или се продуби криза евра, број евроскептика би могао да буде још већи у новом саставу Европског парламента, што би могло да обезбеди популистима већину у парламенту. То би им омогућило не само да блокирају одлуке партија које су до сада одлучивале, већ и да наметну своју политику.
У европске поделе се умешао и Стив Бенон, један од архитеката Трампове изборне победе 2016. године, који жели да директно утиче на европске изборе. У ту сврху је основао тинк-тенк у Бриселу, како би окупио десне популисте и помогао им да направе савез.
Бенон је и аутор књиге „Трампова Америка на првом месту и њен утицај на централну Европу”.
За Најџела Фараџа, бившег лидера Партије за независност Велике Британије (Укип) Бенон би могао да помогне десничарским партијама да постану највећи блок у Европском парламенту на наредним изборима.
Није извесно да ће се лидери попут Орбана или Салвинија, које често пореде са Трампом, потражити помоћ од бившег Трамповог саветника који је истеран из Беле куће и чији долазак у Европу личи на покушај да обнови каријеру.
Ана Оташевић
Извор: demostat.rs
