Православни богословски факултет је, 1952. године, током Титове диктатуре, дословно избачен са Београдског Универзитета (у чијем је оснивању учествовао, заједно са још четири факултета).
Више није био Богословски факултет Београдског универзитета, већ – од јула поменуте године, Богословски Факултет Српске Православне Цркве.
Исте године су и други теолошки факултети дословно избачени из универзитске заједнице којој су до тада припадали (у Загребу је тамошњи римокатолички богословски факултет постојао већ неколико векова у континуитету, а избачен је са тамошњег Свеучилишта).
И ту није било изузетака.
С тим што је наш факултет морао да нађе начине достојанственог преживљавања у најгорим могућим околностима (са Титом у истом граду, али и без спољашње, међународне подршке – без Ватикана или Светске заједнице цркава иза себе, за разлику од својих римокатоличких и протестантских ”колега”).
Та одлука о ликвидацији Београдског богословског факултета је анулирана самим почетком 2004-те, одлуком тадашње српске владе и наша највиша верска православна просветна институција је враћена у оквир оног Универзитета чији је била суоснивач (1905. године).
Наиме, уз Философски, Правни, Медицински и Технички факултет, Богословски је тада био један од пет доносилаца Закона о Универзитету, његових формалних и суштинских утемељитеља (иако ће сам почети са радом, стицајем околности, тек петнаест година касније).
Све ово је важно навести да би се разумео шири контекст свега о чему ћемо говорити на најактуелније, ”вреле” теме садашње судбине и великог раскршћа на коме се данас налази исти тај Православни богословски факултет.
Додатни ”детаљ” који постаје све важнији у свему овоме је чињеница да је наш теолошки факултет ”остао у духовном и канонском окриљу Српске Православне Цркве”. И да је Његова Светост, Патријарх српски, ex officio ”врховни покровитељ Факултета”.
Да није сведен на хоризонтални ниво било ког световног, просветитељски-секуларног факултета нашег доба. И да је, срећом, сачувана његова необично важна и уникатна димензија: првенствено, установе духовне (а не искључиво интелектуалне) културе.
И као што Војна академија никако не може да има исти дух и методологију као остали ”грађански” факултети, још више је то случај са нашим Богословским факултетом. Јер је његова суштина у научном доказивању мистичних аргумената божанске Објаве, артикулисане кроз јеванђеља, посланице, литургије, молитве, житија… са све афирмацијом ЧУДА као легитимног и, надасве, кључног аргумента у раду овакве институције ИНТЕЛЕКТУАЛНЕ, али, не мање, и ДУХОВНЕ врсте.
Иначе би све било унапред бесмислено, баш као у комунистичко време, које је било суровије, али, сада видимо, и поштеније него оно данашње.
Тада је материјалистичка ”научна” агенда сматрала апсолутно неспојивим Васкрсење и Вазнесење Господње (као и благовесно зачеће Девице Марије, рођење Христово, умножавање хлебова у Кани Галилејској, ходање по таласима, идеју Свете Тројице…) са својим тумачењем стварања света и целокупне историје човечанства.
А данас се свему поменутом прилази на аналитички, критички и строго интелектуално-логички начин, кроз свођење свега недоказивог и ”нерационалног”, на такозвани ”мит” и тобоже анахрона ”претеривања”, ”својствена не-научном мишљењу”. Па се најамбициознији и најмаловернији међу професорима и (посебно) асистентима вешто наводе да нађу наводно ”компромисно решење” и прилагоде постулате православља (и, уопште, хришћанства) конвенционалној ”критичкој методи” модерне науке.
Овај императив да се из позиције ”вере” теологија приближи становишту ”знања” је учинила многа зла и имала катастрофалне последице (посебно на протестантско богословље). А ти покушаји трају већ вековима, од просветитељских времена француских ”енциклопедиста” па наовамо.
Тако да се ствари постављају на ултимативан, уцењивачки поједностављен начин: ”Ако, господо теолози, желите да вас признамо као научнике, онда морате пристати на то да богословље постаје ”слушкиња науке”, тачно насупрот оном стању из раног и високог средњовековља”.
”По Болоњи” или по секуларним предрасудама претходне епохе, свеејдно, ово је искушење о које се ломе таласи амбиција малдих мастера или доктора наука да се прикључе у јавности прихваћеној елитној заједници београдских професора Универзитета.
И ту се налази раскол и пукотина која искушава фаустовским зовом све оне код којих вера постаје само један део, а не основни правац њиховог животног става. Јер је тешко мерити религијску димензију и снагу верских осећања било ког кандидата у високошколској установи, пошто се такви елементи тешко мере и примењују у коначном избору будућих професора. Није исто бити образован и у православљу формиран, пошто се наука своди на строго формалне методе испитивања, успеха и напредовања, за разлику од вере и њених мистичних тајни.
У оваквом систему је неки упорни и вредни младац очас посла у недостижној предности над светотачким примерима (са, често, ”мање радова” и ”цитирања у међународним научним публикацијама”).
Зато је толико важан архијерејски благослов за упис на Богословски факултет и духовно, очинско окриље самог српског патријарха. Иако, формално, тако нешто није и не може бити уведено и у Закон о Универзитету. Јер су се неке ствари, некада, сасвим логично – подразумевале.
И када се све сведе само на формалне стереотипа високошколског образовног система (прављеног за потпуно другачију структуру световнх факултета), јавља се простор за антицрквено, антиправославно и скоро па атеистичко држање појединих професора, доцената и асистената – које је онда тешко спречити у таквом њиховом деловању и бирократско ”истеривању правде” кроз лицемерно хватање за формалне квази-аргументе из унверзитетских докумената.
Па се онда може, колико се хоће, поигравати с ма којим елементима теолошке тврђаве вере у којој бораве и коју, онда, изнутра руше и разграђују. То им омогућавају исти они који, мрзећи њихову веру, дају сву могућу (посебно медијску) подршку овим, све бројнијим побуњеницима и јеретицима.
И сам Луцифер би могао да се суди с Богом, након избацивања са Неба, са разноразним ”аргументима” (и он је арханђео, и то не био какав; није саслушан пре осуде и кажњавања…), а по овом моделу деловања. Што није нимало тешко јер православна идеја ”послушања” и ”тражења благослова” од духовника и надлежног архијереја немају поређења у другим областима друштвеног живота и, нарочито, у факултетским оквирима.
Непријатељска идеја је веома јасна и провидна, али функционише код обезбожених маса.
”Побуните се”, ”ако је могуће са што антицрквенијим тезама”, и брже-боље се ”умрежите” (ако већ нисте) са политикантским ”невладиним организацијама” и према хришћанству презривим медијима – и имаћете своје моћне, поуздане покровитеље и подржаваоце.
Они вама дају романтичну позицију ”мученика” и ”невиних жртава”, а ви њима – могућност блаћења и изругивања православља (са свим што се ту може накрцати:
- праве и лажне (колико год је могуће надуване) афере,
- наводне ”истине” (”из проверених извора, блиских Патријаршији”),
- личне нападе на посебно им омражене владике и, по могућству, самог патријарха (или као ”главног кривца” или као ”изманипулисаног неспособњаковића”),
- општу, већ пуно пута искушану причу о ”штетности” и ”лажима хришћанства”, ”паразитизму свештенства” и њиховом ”лицемерју” и ”непоштењу”.
Све то се дешава и у комунистичком, и у нацистичком, и у транзиционо-капиталистичком систему анти-вредности, са смањеном могућношћу одбране након деценија и деценија атеистичког ”прања мозга” и званичне државне пропаганде.
И зато сада имате тотално нехришћанске и антихришћанске ”заштитнике угрожених права” неколицине проефсора са Богословског факултета. Који су приказани као позитивни јунаци, млади и реформски настројени борци за своја (и људска) права, насупрот ”мрачних фигура” средњовековно затуцаних, старих професора, ”без додира са нашим временом и актуелним цивилизацијским вредностима”. Као у неком пропагандном стереотипу о ”савршено добром страдалнику” и његовим ”апсолутно злим непријатељима”. Са унапред утврђеним и ”тешко избежним” крајем.
Па се тако дарвинистички настројени периферијски змајеви отпора сопственој вери и Цркви поиграше, пре пар година, са својом циничном причом о ”две истине” – ”једној научној” и ”другој верској”. Верзија које могу, по њима, да постоје симултано и без икаквог проблема у монтажи атракција ”само наизглед супротстављених прича”: о мајмуну и парамецијуму, као наших истинских родитеља , на једној, и о Адаму и Еви, на другој страни овако сливених матрица у безумну, потпуно бесмислену кашу.
Убацила се ту и бизарна опција ”теологије сусрета са ванземаљцима”, те ”отвореног (и недопустиво компромисног) јавног дијалога између најагресивнијих атеиста и богослова из редова већ познатих промотера ”меке теологије”.
А није пропуштена прилика и да се доведе у питање чин добијања аутокефалности наше Цркве (уз не само ироничан, већ отворено безочан опис Светог Саве као бруталног рекеташа политички уцењеног цариградског патријарха Манојла, избеглог у Никеју – који га је, наводно, натерао на признање самосталне Српске Православне Цркве преко конкретних ”политичких аргумената” тадашње српске државе у успону под влашћу Савиног брат Стефана).
Па тако наш ”вечни архиепископ”, кроз овакав модернистички поглед на ствари, постаде макијавелистички политикант и безочни националиста, који је ”неканонским путем” дошао до циља (а насупрот охридском архиепископу Димитрију Хоматијану, који испаде жртва овог српског пројекта, баш као и цариградско-никејски патријарх).
То је био почетак јуриша богослова-атеиста на све димензије постојања наше Цркве: теолошку, канонску, историјску, и отаџбинску. Без трунке разумевања и милости за до тада неприкосновену личност нашег првог и најважнијег духовног пастира.
Сасвим слично исмевању моштију Светог Василија Острошког од стране црногорског председника, Мила Ђукановића.
С тим што је овај монтенегрински несрећник некрштен и, без лицемерног скривања, већ познат као отворени противник СПЦ, док се међу модерним богословима-побуњеницима сличним методама служе – све професори теологије, доктори наука са београдског Православнох богословског факултета!
Да човек не поверује у овакве акције и пројекте, не много паметније и смисленије од најпримитивнијих ”равноземљашких” мисионара.
Али је, нажалост, тако. Упркос свим оним лепо дизајнираним биографијама новокомпонованих мрзитеља сопствене Цркве и предмета које, уз њен благослов, предају.
Што ће нам уопште непријатељи уз овакве ”савезнике” и ”браниоце”?
