Један од најближих људи регенту Александру, Панта Драшкић, који је дуго био његов ордонас, а током Првог светског рата и једини, несумњиво је јасно зашто се уз његово име готово извесно мора везати и име краља Александра. На Солунском му је шарпнела откинула део лобање, али је и ово успео да преживи. Био је веран друг Аписа, Воје Танкосића и Војводе Вука. Током Другог светског рата био је месец дана код Милана Недића, али је разочаран убрзо прешао у ЈВуО. Након рата помилован је од стране комунистичких власти због спашавања јевреја. Успео је да доживео рехабилитацију својих другова из монтираног Солунског процеса. Уз то био је и познати Црнорукац. Човек који је увео легендарног мајора Драгутина Гавриловића у Црну руку. У својим мемоарима је дао по мишљењу многих најобјектривнији опис, тада веома битне историјске фигуре и Александрове прве десне руке – Петра Живковића:
“Пре него што пређем на излагања живота на Солунском фронту, потребно је да опишем личност Петра Живковића, који ће у Солуну одиграти мрачну улогу у два срамна процеса и доцније бити фатална личност за краља Александра, за војску и државу уопште. Он је као млад потпоручник Краљеве гарде учествовао у убиству Александра Обреновића и краљице Драге као официр коме се краљ поверио да га чува на дворској стражи. Био сам међу оним нашим официрима који су пре овог преврата знали за официрску заверу и бранили дело завереника, али сам увек више ценио капетана Миљковића који је лојално бранио краља и осуђивао Петра Живковића, који се гнусно огрешио о краљево поверење.
У току даљег његовог живота он је остао доследан почетном перфидном понашању, пуном сплетки. Како је био старији, постајао је све окорелији и бескрупулознији. Био је човек осредњих интелектуалних способности, никада ништа није радио нити читао, те је имао врло примитивну културу. Његова моћ почивала је искључиво на подршци краља Александра према њему. Сви су се људи питали у чему је лежала та сила утицаја Петровог на краља Александра и слабост Александрова према њему. Разумљиво да сам се и ја распитивао и посматрао да бих продро у ту мистику.“
У наставку мемоара Драшкић износи своје сумње да је Петар Живковић учествовао у притиску на старијег сина краља Петра, на Ђорђа, да абдицира у корист брата Александра. Чак су, како каже Драшкић, постојале и сумње да је Александар поверио задатак Петру да физички ликвидира краљевића Ђорђа, а Петар је тражио и писмену гаранцију да њему после овога ништа неће бити. Ту гаранцију је и добио од краља Александра, па то писмо и још неколико поверљивих писма су трајно и доживотно обавезали и повезали краља Александра и Петра Живковића…“