Ако би Србија пожелела да уђе у НАТО, разлог би био идентичан ономе због чега улазе земље из окружења – ставити се под нечији кишобран. Али то је лажно ишчекивање, то би, практично, значило да Србија жели да се „окачи“ о САД. Као потврду овог става наглашавам – Србија мора увек да се сећа да је није бомбардовао НАТО својом иницијативом, већ америчком! Иницијатива и реализација бомбардовања 1999. потекле су из САД, баш као и пројекат независности Косова.
Говори овако, у ексклузивном интервјуу за „Новости„, италијански генерал Фабио Мини, командант Кфора на Косову и Метохији од октобра 2002. до истог месеца 2003. године. Генерал, који је обављао високе војне функције у Италији, са четворогодишњим искуством у САД при 4. пешадијској дивизији „Форт Карсон“ у Колораду, али и са ангажманом војног изасланика Рима у Пекингу, подсећа да су САД још у Клинтоново време испланирале независност Косова.
— НАТО је требало само да буде потчињен Америци када је одлучила да бомбардује Србију… и тако је и било. Јер, НАТО је Вашингтону користио и у спровођењу пројекта независности Косова. Дакле, разлог зашто сам уверен да Србија не треба да уђе у НАТО јесте дугогодишње сазнање да када се уђе у тај савез, ви сте под контролом САД. Не мислим да Србија жели да уради тако нешто.
У готово свим земљама у окружењу Србије већ су постављене базе НАТО?
— Те земље рачунају на тзв. колективну одбрану, а многе имају велики осећај освете према Русији… Они не желе да Русија припада Европи, али Русија је Европа, једино ако нећемо да идемо против географије. Дакле, те земље не желе да се прича више о Русији, оне желе да буду уз оне за које верују да могу да бране њихове интересе, па имају НАТО иза себе. Али то није реалност. Те земље верују да НАТО може интервенисати против Русије. Не верујем да ће Русија икада било кога напасти.
Где је ту Италија, да ли су, рецимо, реално подељене базе НАТО и САД на Апенинском полуострву?
— То је истински право питање, које ми до сада није нико поставио. Сада је прилика да објасним. Американци много пута имају две командне палице, два инструмента, у вези са базама: у Италији постоје базе које могу бити коришћене од стране других земаља чланица НАТО, а Американци могу да их користе, а постоје и оне којима само они, Американци, управљају. Дакле, базе НАТО су потчињене концепцији, а остале су регулисане билатералним споразумима. Тако Италија са САД има споразум од 1950, то је тајни документ којим се Италији налаже да стави на располагање своје базе на италијанској територији за потребе Америке. Такве су многобројне, а највеће су оне у Авијану и Сигонели на Сицилији.
И сам помен базе Авијано Србију подсећа на бомбардовање 1999. године – одатле је полетао највећи број авиона?
— Ради разјашњења, та база је подељена на амерички део и онај који припада НАТО. Авиони су полетали из америчке базе, то није била база НАТО, али Американци су инсистирали на томе да је то база НАТО. То је једина истина.
Механизам како заправо функционише НАТО познајете са прве војничке линије, занимљиво је да сте и пре 10 година имали истоветни став о НАТО?
— НАТО, осим геополитичким, служи и економским интересима САД. То је агенција која пружа услуге, то није више онај савез из 1949. године, сада је то нешто што личи на најамничку компанију: платиш и добијеш услугу, али са меничним јемством држава чланица, које су прихватиле да немају обавезу контроле и постану део мултинационалне компаније на располагању ономе ко плати – иако се ради о интересима само једне државе, САД на пример.
Постоје ли данас лажни ратови које води НАТО, за рачун неког или неке земље?
— Својевремено сам рекао да би НАТО, хипотетички гледано, ако би то од њега затражила нека позната светска компанија и за то платила, и повео рат. То мислим и данас, јер сви актуелни ратови воде се за рачун некога, на терену у ратом захваћеној земљи убијају или их убијају, а представљају заправо нечији интерес, говоримо о интересима много већим од интереса оних који страдају. Погледајте Сирију – све је у интересу САД.
Чињеница је да захтева за оружану интервенцију НАТО од стране европских држава никада није било?
— У теорији, и када би нека земља изнела захтев за интервенцију, а он се не подудара са ставом само једне земље чланице, не предузима се ништа јер одлука треба да буде једногласна. То је у теорији, у пракси никада се нико није успротивио некој одлуци, сетимо се на пример интервенције у Ираку, ако одлука није једногласна онда се ни уздржани глас није рачунао као глас против.
Како тумачите феномен по ком су земље које су изашле из Варшавског пакта практично одмах потрчале у други пакт по сваку цену?
— Није тим земљама стало до НАТО, већ до савезништва са САД. Узмите пример Пољске или балтичких земаља, или неких других, њих НАТО не интересује, оне желе да буду амерички робови, те земље излазећи из једног савеза утрчавају у други верујући да су тако слободније. Варшавски пакт је имао одређена правила и свака појединачна земља је била важна, свака за себе, осим Совјетског Савеза, који је био најважнији. Те земље неће једноставно да виде да САД не дозвољавају таква правила, Америка диктира све законе и може да иде против свих конвенција.
ЗАКОНЕ ДИКТИРА ВАШИНГТОН
Седиште НАТО се налази у Бриселу, али оперативни врх је у Вашингтону, тамо се диктирају закони. Ставови осталих земаља чланица не узимају се у обзир – категоричан је наш саговорник.
ДЕОНИЧАРСКО ДРУШТВО
У реалности, НАТО је данас деоничарско друштво контролисано од стране холдинга САД и на располагању ономе ко плати, односно ко има највеће квоте унутра, а то су САД и остале државе са мањим учешћем. И увек је тако: захтеве поставља онај ко има највеће квоте – оцењује генерал Мини.
Аутор Милица Остојић
Извор: novosti.rs
