Стигло нам је једна занимљива порука са текстом писменог задатка из српског језика једног малог основца из Бањалуке на тему: „Шта би волео да добијем од деда мраза?“.
Ово је прави доказ како обично парче папира са неколико реченица на њему написаних руком дечака од десетак година, који није веродостојни историјски документ, може да представља право благо и путоказ једне нације.
„Ја од деда мраза не желим ништа, јер не верујем у њега. Ако ми нешто треба, ја замолим мога Деду и он ми помогне. Зато што мој Деда постоји, а деда мраз не постоји. На њега је мој Деда пуцао за време рата и победио га је. Ми имамо Светог Николаја и у њега верујемо. Деда се на фронту молио Светом Николи да му помогне против духа деда мраза, како не би поробио нас, децу. Мој Деда каже, да ако би ја веровао у деда мраза, то би значило да су Срби изгубили у другом светском рату, што није истина и не може бити. И то је доказ да деда мраз не постоји. Ако му се други клањају, мој Деда и ја нећемо. Нити оној новој години коју он доноси, коју мој Деда назива ,,швапска“, волећи једино ону коју Христос доноси овоме свету својим рођењем.“
