Први светски рат називају последњих ратом старе, аристократске Европе, у којем су важила нешто другачија правила него данас.
Са друге стране, то је вероватно и први истински националистички сукоб на тлу нашег континента у коме је стварно постало битно шта сте и ко сте (раније етничко порекло није играло важну улогу, већ династичка верност). Ево једне епизоде коју смо ископали у дигитализованим архивама ондашњег хрватског „тиска“, заправо дневне штампе Kраљевине Хрватске-Славоније, конститутивног дела Kраљевине Угарске и самим тим Аустроугарске монархије.
Преносимо га у интегралној верзији, због чега не би требало да се чудите речима као што су „сграда“ уместо „зграда“ или „отца“ уместо „оца“, будући да је то тада био стандардни правопис у тим крајевима („отца“ чак и код нас). У тексту под насловом „Случај.“ хрватски је новинар пре сто и кусур година написао следеће редове:
„Војник Примилић, који је суђеловао улазу у Ваљево, приповиједа слиједећи случај, који је доиста до скрајности чудноват. Након заузећа Ваљева наши су се војници уредили на домаћу. Запосјели су све сграде и након дуљег времена имали су опет сигуран кров над главом.
Примилић је дошао у за њега одређену собу, па се након одуљег времена хтио да легне на канапе. Али му запело око о двије фотографије, које су висјеле на стијени. Није могао вјеровати својим властитим очима, за то је приступио ближе и остао као окамењен.
— Та за Бога, како долазе моји родитељи у ову кућу? — питао је сам себе.
Није знао, да ли сања, да ли у истину живи. Да се освједочи, гђе се уистину налази, изашао је пред кућу и опазио, да се налази у просторијама затворене љекарне. Сада је почео размишљати и досјетио се, да се је брат његова отца пред много година изселио у Србију.
Сада је загонетка била ријешена и Примилић се у новом стану ћутио као у властитом дому. Фотографије је узео са собом“. Дакле, Примилићев стриц се много година пре рата преселио из „тамнице народа“ (Аустроугарске) у Kраљевину Србију и скућио у Ваљеву, где је отворио апотеку. Његова националност није нам позната, јер може бити и Србин и Хрват.
Но, пошто је избегао из Ваљева пред доласком војске своје бивше земље, шта год да је био по пореклу, јасно је где му је било срце. А било би занимљиво да је био Хрват по рођењу, јер би то онда поставило питање, колико данас у Централној Србији (где их најмање очекујемо) има посрбљених Хрвата који су своје далеко ентичко порекло потпуно заборавили.
Много занимљивије од тога је то што је Примилићу, од свих соба у свим кућама у свим градовима у целој Kраљевини Србији, запало да уђе баш у ту собу у тој кући у Ваљеву. Бог, или случајност?
