Ако неко још није приметио, као једна од главних теза у пропаганди за бојкот избора наметнута је она о „покраденим изборима“. Овај мотив се у Савезу за Србију, међутим, не користи како смо навикли, када прођу избори, па се тврди да су покрадени. Уобичајено значење се сада сасвим фалсификује, па се већ месецима уназад чује како су, ни мање ни више, покрадени сви избори од 2014. наовамо. Тиме се наједном хоће рећи да су покрадени сви избори од успостављања стабилне власти Српске напредне странке, јер је тада, наиме, успостављена њена медијска доминација, почиње свој ауторски трекст медијски аналитичар Иштван Каић.
Текст преносимо у целости:
То значи да СзС смишљено изједначава појмове „нефер“ и „покрадено“. Сада је практично иста ствар – „нефер“ у смислу медијских слобода и „покрадено“ у смислу броја гласова.Ово је помешано из разлога што више није довољно рећи да су, кад се избори изгубе, услови били „нефер“ или тврдити да су избори покрадени, па је то разлог неуспеха. У томе не би било ничег новог. Сетимо се само ванредних парламентарних избора 2016. када је Александра Јерков из Демократске странке већ након пола сата од затварања биралишта несрећно тврдила да су избори покрадени уз помоћ „бугарских возова“.
Данас је „бојкот избора“ кампања произашла из протеста, у којој одлука о бојкоту мора унапред дасе објасни грађанима који су те протесте подржавали. Шта онда значи „сви избори од 2014. су покрадени“? Тиме се претпоставља да би грађани, да су фер услови, а то значи да су медији независни, слободни итд, сазнали право стање ствари у земљи и већ одавно гласали другачије, тј. за опозицију, или макар не у тој мери за СНС. Овако, „нефер“ услови су узрок што један број гласовазаведених грађана одлази СНС-у. Пошто је то некаква количина, она је прекодификована у гласове који су „покрадени“ управо због тих „нефер“ услова.
Проблем са „избори су покрадени“ настаје када неки медиј пренесе, стави у наслов или преведе те речи на страни језик.Онда то добија неупоредиво озбиљније значење из којег је елиминисан првобитни смисао, јер се о покраденим изборима прича без даљег објашњења. Они, дакле, нисупокрадени зато што је то утврдило неко контролно посматрачко тело при ОЕБС-у, него зато што је Александар Вучић медијима обмануо известан број грађана који су могли да гласају за СзС и промене однос у снази. Тако, не само што се каже да нема смисла гласати на предстојећим, већ смисла није имало то чинити ни на претходним изборима, али се тада то наименије још толико искристалисало.
Да би се прецизирало шта је „фер“, крајем априла СзС је оформио „тим стручњака“ како би у јавности уозбиљио и подигао степен легитимности својих захтева. Из тога је требало да се закључи да захтеви нису ускостраначки већ грађански, тј. од много шире важности и значаја за целокупно друштво. Тај тим, међутим, састављен је од појединаца који имају богату историју антивладиног деловања, а већина њих већ од старта мање или више отворено ради за СзС.Иако је у почетку функција тог тима била најављена као преговарачка, до дан-данас тај тим није разговараони са ким, што упућује да то и није био истински разлог његовог формирања.
Његов домет била је анализа која је представљена почетком јуна,када је издвојено неколико кључних захтева који пресликавајуполитичке услове СзС-а. То су: да председник Србије не учествује у кампањи, те да не буде више носилац листе ако се директно не кандидује (тзв. приговор „функционерске кампање“); смена чланова Савета РЕМ-а; смена челних људи оба јавна сервиса и измена њиховог информативног програма. У суштини, сви захтеви су и раније, нарочито након опозиционог митинга у Београду 13. априла, у једној или другојформи, изношени од стране функционера СзС-а, међу којима су претходно фигурирале и оставке председника Србије, премијерке, председнице парламента, а врло брзо и смена министра информисања и његових помоћника.
Притом, захтев о смени чланова РЕМ-а најдиректнијесе тиче корпоративних интереса Н1, Јунајтед групе и СББ-а, који воде рат са тим телом, као и са РТС-ом. Све ово значи да је улога тима стручњака од почетка била сведена на то како да се у наводно професионални, нестраначки колаж умотају политички и пословни циљеви.Значи, да они не изгледају тако, него као израз некаквих нормалних, самоподразумевајућих потреба грађанске заједнице и да се представи да се тек испуњавањем тих захтева стичу услови за „фер“ изборе, односно „фер“ политичку борбу.
Питање „функционерске кампање“ било је постављано и раније, а од избора 2016. прегнантно, највише кроз пропагандни програм Н1 који је такође посредно служио да би се нападао РТС. Овде је у фокусу извештавањеРТС-а у време изборних кампања и време посвећено активностима владајуће странке и њених функционера у главним информативним емисијама, тј. Дневнику.Према томе, колико год то на први поглед изгледало симплификовано, приговор „функционерске кампање“ своди се у крајњем на примедбу супарничким медијима колико ће секунди да посвете активностима владајуће странке у време изборне кампање.
Ради тога, Н1 је 2016. покушала да направи противтежу осталима тако што је на вештачки начин у свом дневнику активности власти, без обзира на то што се влада налази у техничком мандату и што и даље обавља своје редовне дужности, већином прекрстила у изборне активности. Тиме је прекраћивала време преноса, трудећи се да толико времена пружи и главној опозиционој струји, тада Саши Јанковићу. Све то чинила је да би остале електронске медије могла да оптужи за „нефер“ и неуравнотежено извештавање, за кршење закона и сл.По правилу, међутим, редовне активности владе и председника и активности искључиво намењене изборима, раздвојене супосебно назначенимсегментима у информативним емисијама,управо због тога да не би трпело информисање о регуларним активностима владе и председника, колико год је то некада тешко раздвојити. Дакле, принцип који треба да важи у изборној секцији програма,Н1 је развукла на комплетно трајање свог дневника.
С друге стране,од када су децембра 2018. отпочели протести „1од5милиона“, у суботњем Дневнику у 19х, ма шта друго да се у том дану десило,прва вестна Н1 увек је резервисана за протесте.Она је, као у каквом ванредном стању, штавише претворена у читав репортажни сегмент, са све засебном уводном и одјавном шпицом и драматичном музиком,да би се потоми у „регуларном“делу Дневника поново укључивали репортери са лица места да известе шта се на протестима у међувремену десило и каква је ситуација.
Према закону који је у другој фази владањадонела бивша власт, председник странке носилац је листи на свим нивоима, те је ту ствар чиста. Отуд се они који износе ову примедбу позивају радије на устав, него на законе.Ту се, међутим, заборавља да је председник Србије данас, или премијер Србије некада, истовремено и на функцији председника највеће, најподржаваније и уз то, владајуће странке. Из те чињенице се суштински црпи моћ и неизоставност његове заступљености, а не из тога коју функцију формално обавља у одређеномтренутку времена. То прихвата и међународна заједница када на разним пленарним састанцима не позива увек и нужно функционере истих функција, него оне са кључном улогом политичког одлучивања у свакој од земаља.
Врло често се може чути: „Вучић је у сталној кампањи“, „Србија је све време у ванредној ситуацији“, „слуђивање народа сталним одржавањем тензије“, итд. Ове примедбеврло су сличне онимна рачун премијера Зорана Ђинђића који је оптуживан да је хиперактиван и да се не скида са ТВ-а. Њему су замерали што је час на једном месту, час на другом, питали се како то све постиже, да ли се дрогира, а онда ишли толико далеко дасу му прогнозирали да ће се због тога разболети, тврдили да га супруга више готово и не виђа,затим не воли, те најзадда жели развод, итд.
„Приговор хиперактивности“, који је у крајњем представљен као болест и ненормалност, нека врста изопачености, која иако је радно позитивна на крају испада негативна и лоша, у време Вучића је постао „константна кампања“. Пошто се мисли на изборну кампању и тврди како та атмосфера стално траје, а будући да се у време изборних кампања дају разна обећања за која грађани најчешће мисле да су нереална, лажна или пак испадну таква, хоће се рећи да је Вучић у сталном стању некаквог лагања. То значи да је од понашања које је можда мање-више очекивано у изборним кампањама, наводно сазидао своје целокупно политичко понашање и проширио то стање на свакодневицу, што је знатно подмуклија оптужба него она против Ђинђића.
Могло би се закључити да је комплетна активност СзС-а која подразумева горе наведено, јасно усмерена на мобилизацију незадовољством и хушкање грађана најпре на бојкот, а онда на грађанску непослушност, будући да је питање бојкота зацементирано још почетком године потписивањем тзв. споразума са народом.Али ако је та ствар већ тада предестинирана, онда се с правом може поставити питање да ли је уопште и билостварне намере учествовања на предстојећим изборима, а тиме и очекивања да ће власт испунити захтеве за „фер“ изборе?Штавише,с обзиром на козметичку улогу „тима стручњака“, рекло би се да су захтеви и били постављени тако да се не могу испунити и да немају превише смисла, те да све време играју само улогу димне завесе. На основу тогаи дилема бојкота делује од старталажна и непостојећа, баш као што то Драган Ђилас и његова организација „1од5милиона“, ако се мало боље послуша, све време синхронизовано поручују онима који се наједном праве да су то заборавили, уплашени губитком посланичких места или пакградова у којима владају.
Ово значи да су се унапред спремале и да се и даље одржавају активности које треба да послуже само као оправдање за неку врсту радикалне, екстремистичке делатности у будућности, када ће се моћи рећи: Немојте да се чудите зашто смо то урадили, урадили смо јер више нисмо имали других опција, јер су одбили ово, одбили оно… Урадили смо то јер за нас више ништа друго није било могуће.
Иштван Каић
